Отприлике исто оно што и први дио.
Богатство и паре зарађене прошли пут, епски је изгубио у формулативном коцкању. Да би се опет могли смијати мусавом, небријаном и шворцираном детективу. Нимало наиван буџет, преко успјеха 1. дијела. То се одмах примјети при набуџеној шпици, која пародира оне Џемса Бонда.
Потпуно очекиван синопсис, изузев беспоштедног хумора. Комичност, Торенте дугује Сантјагу Сегури (глума, сценарио, режија). Хумор интернационално способан, да упишава од смијеха. Натуралистички дубок, без икаквог облика политичке коректности.
Некада толико црн, да дође помало мучно. Шамарање и мршкање клинца у колицима, или надобудан улазак код мафијаша Торентеа (иначе његовог стварног оца), након којег добија батине. Истовремено је и болно, и смијешно.
На дојаву о катастрофи, градоначелник недодирнуто спушта слушалицу. А на долазак агената Интерпола, уништава папире. Плашећи се да су ту, због приватизације општинског земљишта. То су сцене, које Торентеа чине занимљивим овдашњем човјеку.
Иако шпански зна, само из латино-детерџентица.
(Редитељ: Сантјаго Сегура; Улоге: Сантјаго Сегура, Габино диего, Тони Лебланк)
