Већ у ретро-мјузиклу Џеки Браун, Тарантино показа да је измузао све идеје, које су се наталожиле радом у видеоклубу. Сада је то покушао надокнадити, из тапациране редитељске фотеље.
Зато дијалози немају ни грама сељачке снаге из ранијих остварења. Нема ни другог адута: пословичне скандалозности, у овоземаљским сценама насиља. Девалвиране су у омаж Хонконшком кунг-фу (це) филму.
Ипак, има исувише изненађујућих поставки, да би рекли како је то дјело глупака. Још мање незналице. Оне су сљедеће:
Појава дјетета у клању бивших другарица. Цртани у манга маниру, као замјена за сазнајну епизоду о кинеско-јапанској Американки. Гротескан начин, на који тече крв из одсјечених удова. Клинка обучена као шипарице из јапанских порнића, са црним појасом из већине борилачких спортова.
То квалификује у чекаоницу за размишљање. Али не више од тога.
Авангардна онанија филмског зналца, који је зашао у мочварна испарења свог хоризонта очекивања; и доброг вискија из Кентакија. Његова оригиналност, не види се од множине оних који га копирају; а он нема снаге да се, новим средствима, уздигне изнад њих.
(Редитељ: Квентин Тарантино; Улоге: Ума Турман, Луси Лиу, Дејвид Карадин)
