Можда су мане РНС (ЦГИ) највидљивије у тренутку када отвара врата и излази међу скакавце. Иначе, овај филм баш има способност и потенцијал да на одређеним мјестима здраво препадне посматрача.
Главна глумица је нешто што се налази на граници изузетно лијепе жене, психички поремећене јединке којој се виде примарне људске особине, какве могу нагињати и према мушкарцу, те дјетињасте цурице са осмијехом пуним зуба. Овдје је научница која раскринкава појаве које црквени вјерници прогласе чудима.
Послије једне уводне, тј. показне епизоде у којој је токсични отпад кривац за приказе налик на крв, односно очување тијела умрлог монаха и халуцинације пастве; налазимо је на предавању о томе и сличним чудима.
Прилази јој забринути јужњак, који каже да је његов град најбоље чувана тајна у Библијском појасу, па не би да буде ударна вијест. Моли је да дође и види зашто је вода у њиховој ријеци постала крв. Прихвата посао, кад јој каже да тамошњи фанатици имају намјеру линчовати једну дјевојчицу, чији брат је умро тада када се закрвављивање одиграло.
Затим креће радња, у којој непрестано контрастирамо између стварности која постаје све пошастнија и пошастнија, по наравоученију из Друге књиге Мојсијеве; односно атеизма који је обузео младу научницу, када су јој у Африци жртвовали дијете. Ни мање, ни више – него у Судану. А и гдје би друго, ако се у обзир узме амерички став према дешавањима у Дарфуру и пар бомбардовања зграда које су у посједу суданске владе.
Ишла је тамо у мисију, помажући болеснима које је већ испомагао њен пријатељ свештеник. Откако су дошли, годину дана није пала киша. Мјештани су почели кривити њих, да би јој на крају приклали дијете у част боговима који се љуте. Од тада, када се престала молити, први пут је спавала преко ноћи.
Сви желе да убију дјевојчицу чији је брат умро. Она је изданак ђавола, због којег Бог на њих шаље пошасти. Сви, и то на челу са њеним пријатељем свештеником. Он је видио њено лице изгорено на свим фотографијама, које спојених прогоротина стварају симбол, налик на изврнути симбол женског пола, само што је доњи круг у облику српа. Тај исти симбол налази у кући изопштене реднечице, мајке те прокажене дјевојчице која непрестано бјежа по шумама. На концу, налазећи сатанистичке реквизите у подруму куће, добија то увјерење.
У међувремену је дошло до скакаваца, и спрема се убијање прворођенаца као што је било и тврдоглавом фараону у Египту. У драматичној јурњави, она на концу хвата дјевојчицу и ипак не може да јој забоде нож у срце.
Дјевојчица проговара реченицу коју је она говорила својој кћерци: Ја имам среће. – Зашто? Бог дао тебе. – Бог дао тебе. Тад она упада у ону дилему да ли има посла за злим духом, или духом од Бога. Оно што је Иван у посланици рјешавао тако што је питао духа да ли признаје да је Исукрст умро и за три дана ускрснуо.
Научница то не чини, али одлучује да не убије дјевојчицу, пошто је “кроз вјеру” добила визију да је заправо дјевојчица једини и битан Божји створ у граду по имену Хејвен. Да су сви остали сатанисти, те да су сви прворођенци, пошто им је обичај да другорођену дјецу убијају, а само прва се остављају да наставе лозу.
Посљедња од девет пошасти се сручује на становнике који су дошли линчовати цурицу, па овај филм на концу завршава као и сваки прави хорор. Зло није скроз побијеђено, пошто је вођа сатаниста, предавач групе природних наука и син велепосједника, једне вечери дрогирао научницу и направио јој ђаволско дијете.
Штекер за нови наставак, чак и ако се не планира. Чисто да се нађе.
(Редитељ: Стивен Хопкинс; Писци: Кери Хејс, Чед Хејс, Брајан Русо)
