Piše: Andrea Matić
Malo li je. To me podsjeća na one vijesti da je isplaćen borački
dodatak za 30 hiljada boraca prve kategorije u Republici Srpskoj i sasvim
logičan komentar koji slijedi „eh, da smo ih imali toliko…“.
Uglavnom, sad je postalo poželjno,
potrebno, važno i sve ostalo da novinar bude na Twitter-u. Kao i mnoge druge
stvari ovdje, prije svega je postalo „in“ da novinar bude na Twitter-u. Svaki
novinar koji drži do sebe u Republici Srpskoj treba da je na Twitter-u. Novinar
koji ne tvita je kao referentica u državnoj firmi koja sama siječe nokte i pere
kosu (feministi i feministkinje, da, ovo jesu predrasude i svima nam je to
jasno – opustite se). Zapušten.
I nema ništa loše u trendovima. I ima
mnogo sjajnih prilika za novinare na Twitter-u – da uspostavljaju kontakte,
dobijaju prve ili dodatne informacije, da „bockaju“, da „pipaju“, „njuškaju“,
osluškuju, razgovaraju, bore se za bolje, pravednije, zdravije društvo. Ali,
nažalost, to nije razlog zašto je većina novinara iz Republike Srpske na
Twitter-u. Uglavnom se radi o brzom i besplatnom prividu da se kao nešto javno
govori koji daje osjećaj uticaja i opravdanje za nerad u novinarstvu. U
trendovima nema ništa loše, ali Twitter je izbor novinara Republike Srpske jer
ne oduzima puno energije i ne košta ništa da se iznese svoj uvaženi novinarski
sud o svemu i svačemu, a može npr. da te „menšnuje“ @RadojicicIgorMr i odmah si
kao uticajan novinar. Izuzecima ne treba da se izvinjavam – oni se u svakom slučaju neće ni prepoznati u ovoj
priči.
Twitter je mnogo više atrakcije za
mnogo manje posla. I motivacija je sasvim razumljiva: čovjek ustane ujutro,
urednik ga izmaltretira da „izmisli“ neku temu, do 10h pročita sve novine i
portale, cijeli dan ganja neke sagovornike koji se ne javljaju na telefon,
jedva sklopi neku pričicu… na kraju mjeseca dobije 500-600-700… (da je i 3000KM
malo je za neke, za druge je i za sendvič previše), a još ne zna ni da li je ta
njegova priča išta promijenila – nema nikakvu povratnu informaciju društva.
Sasvim je prirodno da poslije toga dođe kući i tvitne da je „sve otišlo u neku
stvar“, retvitne ga kolega iz redakcije, pomene neki političar i uspio dan.
Možda Twitter u nekoj maloj mjeri
doprinosi održavanju na aparatima jedva živog javnog dijaloga u Republici
Srpskoj, ali u velikoj mjeri ubija i ono malo nekog novinarstva koje imamo.
Zašto bi mladi novinari trošili vrijeme i energiju na proganjanje političara i
traženje odgovornosti institucija, na istraživanje, čitanje, razgovaranje s
ljudima, slušanje… za neku priču koju pola njihovih
slušalaca/gledalaca/čitalaca neće shvatiti kad na Twitter-u mogu biti eksperti
za politiku, privredu, finansije, socijalna pitanja, diplomatiju, pravo, sport,
seks i sve drugo? Kako učiniti da se mladi novinar zaljubi u posao koji treba
da mijenja svijet i objasniti mu da za taj posao treba da uloži bar pola
života, kad mu je mnogo jednostavnije da nešto zbrlja za dnevnik ili neku, koju god stranicu svojih novina i
potrči kući da ispaljuje nešto iz arsenala trulih izjava o nesređenom društvu,
malo psuje ili prosipa nedorečenosti (sve sa „…“) po „lajni“ u čijem besmislu
smisao treba da traže svi nesrećnici koji su ga „zapratili“ jer je red da
pratiš novinare – možda se može nešto novo saznati ili pametno čuti – a biti
informisan je, između svega ostalog, totalno „in“.
I sva ta gužva oko Twitter-a, priče kako
novinari izbacuju ekskluzivne informacije prvo na Twitter.. Zapravo, oni prenose
samo ono što su zvanično čuli i što će za koji minut (ako već nije) biti na
agencijama i na svim portalima. Baš da vidim novinara koji će se usuditi da
ekskluzivu svojih novina/radija/TV kuće prvo propere na Twitter-u. I dalje, sva
galama oko toga šta je koji političar rekao na Twitter-u. Zamislite, @BBorenovic
je tvitnuo o „nemoći vlasti“ ili @RadojicicIgorMr je rekao „Uh.“. Ma, molim
vas.. Kao da već ne znamo šta ko od njih misli i kao da već ne bi našli neki
drugi način da vam nešto saopšte da uopšte ima nekog „mesa“ u tome.
Svijet ide naprijed. Društvene mreže
su sadašnjost. Tačno. Ali, mi treba da posložimo prvo novinarstvo da bismo
mogli da slažemo novinarstvo i novinare na Twitter-u i Twitter u novinarstvu.
Do tad ćemo imati novinare koji se ponašaju kao da sutrašnji radni dan ne
postoji i kao da je javni prostor na Twitter-u nevidljiv za širu javnost ili
kao da mogu da počupaju svoje tvitove iz tog prostora kad se za to stvori
potreba. Do tad ćemo imati novinare koji se s nepoštovanjem odnose prema svojim
sagovornicima i prema predmetima svojih priča ili, da budem preciznija, ali i
dalje umjerena – novinare koji nas na Twitter-u izvještavaju kako bi neko
seksualno da opšti s visokim predstavnikom Evropske unije za spoljnu politiku i
bezbjednost. I to ne na ovako umjeren način.
(Frontal)
