Послужио је као основна потка америчкој верзији, гдје је из оба наставка извучено оно најбоље. Па и редитељ овог, за други дио америчког.
Јадно, злостављано и убијено дијете – није жртва. У питању је зло само. Мотив видеокасете није наглашено искориштен, као у америчкој верзији. Приступ више научни, увођењем доктора. Испитује пацијенте након суочавања са касетом. Они, према његовој теорији, посједују неку врсту енергије. Она изазива страх.
Многе неразријешене смрти, воде до новинарке и њеног сина. Уз разне, прилично конфузне смјерове радње, опет смо на уклетом имању, гдје налазе Садакиног оца. Доктор је открио да се слатка вода шири, и компензује злу енергију, те докипа опрему крај базена. Ту треба играти медијума, који ће из малог синка да преусмјери негативну енергију у базен.
Оно што је овдје досадно, јесте ужасно формулативна сцена. Већ какве су редовне у хорорима, који медитирају о наставку. Преживјели новинар види дјевојку, којој је обећао да ће погледати траку. Нити је поглеао, нити је та цура жива. Она је потенцијална нова Садако.
Огата, наравно. Која би друга била?
(Редитељ: Хидео Наката; Улоге: Мики Накатани, Хитоми Сато, Кјоко Фукада)
