Једино што му се може одати признање, јесте да се држао стриповске поетике. И то оне суперхеројско-англосаксонске, у смислу потпуне наивности и «пионири малени» једностраности.
Спартанци су овдје идеализована и обучена америчка војска, која се супротставља многољуднијој маси полувојника. Чак ни Ксерксова (Садамова и Ахмадинеџадова) империјална гарда није дорасла овим момчинама.
И Персијанци и Спартанци су живе карикатуре. С тим што су први (а особито Ксеркс са масом својих минђуша и ланаца разапетих по тијелу и глави, те дубоким гласом и педерским лицем, односно огромним димензијама свога тијела) приказани као епско-фантастично зло и изопачење, док су Спартанци ишли у теретану гледајући као предметак каталоге за мушко доње рубље.
Једино што је необично, јесте што Леонидина жена пусти једном од НВО-прагматичара који издају идеале Спарте, да јој се завуче у вагину. Но, овај то потом плати главом. Али, плати и њен муж, који је на крају остао само са тих 300 да чува Термопилски кланац, наглашавајући тако величину одлуке коју је донио кнез Лазар уочи Видовдана.
Занимљиво је да тај једнострани посао идеализације Спартанаца иде дотле, да је екипа која им се придружила, поново видљива тек у дијелу када одлазе, будући да је немогуће више бранити кланац. Уз то, све завршава финалном битком, коју предводи једини преживјели од тих 300, мада је у оригиналу тај исти извршио самоубиство по предаји вијести.
Односно, прескачу се ти немитолошки детаљи које наше бјелопуте момке чине мање маринцима. Као тај, да је охрабриван педерлук међу спартанским ратницима, како би што ватреније бранили свог љубавника у битки.
Иначе, сав је урађен помоћу рачунара и ако се то узме за предност, онда је филм ту убо. Но, већина љубитеља спектакла из овог времена у којем пишем, осјети његову јефтиноћу, која веома подсјећа на Троју.
(Редитељ: Зек Снајдер; Писци: Френк Милер, Лин Варли (стрип); Зек снајдер, Курт Џонстад, Мајкл Гордон (сценарио за филм))
