Прође читава вјечност, док матора Енглескиња обави аклиматизацијске послове у кући. Скида распело, ставља продужни кабл, иде у куповину, циркне шољу чаја у локалном кафићу, стави намирнице у фрижидер, сједне да гледа ТВ, позове старог оца (а и она је времешна), па сједне да тастатурише лептоп. Ујутру скине покров са базена. И ето нама наслова.
Сад само чекамо да се појави дјевојка са плаката, и унесе мало срачунате еротике. А радња наставља тоциљати. Крцкајући точковима, по шодеру оваквих дуготрајних сцена. Што ствара осјећај, као кад преоптерећена вешмашина; не може да окрене бубањ.
Што не мора, нужно, ни бити лош ефекат.
Списатељица крими романа, сусреће свој антипод. Издавачеву кћерку Џули, са којом комуницира преко прљавог суђа. Нетпрељивост се појачава промискуитетношћу, а кад кулиминира убиством; мало ко се изненадио. То је све била књижевна машта, зарад промјене издавача и надахнућа.
За издвојити је добра главна глумица. Стога је Озон могао бити и радон, и ксенон, и хелијум; али филм не би био ни мало бољи због њега. Да је Андрић жив, дао би њему да сними Жену на камену.
(Редитељ: Франсоа Озон; Улоге: Шарлот Рамплинг, Лудивин Сањиер, Шарл Денс)
