Сниман за додјелу Оскара. По свим значајкама. Од глумца и теме; до почетка и, посебно, краја радње. Дебело ретуширана, а шатро истинита прича.
Ако се оТстране наноси обавезне формулативности, може бити занимљив. Стварне људе је замијенио халуциногеним ликовима, тек у трену кад откривамо да је Џон Неш шизофрени болесник. И то је добро.
Остало је дебела патетика, начињена у циљу стварања патриотских осјећања, те наде у могућност да и животна прича гледатеља може имати срећан крај.
И добити Оскара.
Ако се не палите на патетику, даће вам додатни поглед на улогу и смисао научности. При томе мислим на завршно објашњење да је Нешова Нобелом награђена теорија (иначе математичка) утицала на: преговоре у глобалној економији, биологију… и различите трице које обично не спајамо са збиркама задатака (Вене Т. Богославов).
Смисао те теорије је објашњен у сцени мувања. Треба прво одредити ко ће барити коју дјевојку из друштва, јер ако сви кренемо на плавушу, сметаћемо једни другима. Оманућемо, а потом добити и шут карту од потуљених другарица, јер исте немају жељу да буду замјене. Макар и прве.
И тек сада ништа није јасно.
(Редитељ: Рон Хауард; Улоге: Расел Кроу, Џенифер Конели)
