Више него јасно, да су ово почеци Луиса Буњуела. Презир према десничарској струји је толико изражен, да би се филм дао посматрати и као политички манифест.
Млада собарица из Париза, Селестина, долази у провинцију да служи у карикатури аристократске породице. Деда перверзно гланца некакве ципеле, и тјера је да их обува. Његова кћер је болесно опсједнута уредношћу, не подноси секс, и јада се духовнику на свог мужа. Најбољи је дио када јој газдарица да припази вазу, а она је баш њу разбије. Као у Достојевсковом Идиоту.
У све се то мјеша дјевојчица Клер. Силована је и убијена. У симболичком призору, гдје је приказана као Црвенкапа која из шуме никада није стигла до бакине куће. Селестина одустаје од повратка у Париз, да би открила убицу. Зна да је то учинио Жозеф, антисемит и десничар, који на тавану пише прогласе и пријетећа писма. Не може то доказати. Па улази у љубавну везу с њим, чак му и подмеће инкриминишући доказ.
На крају, затичемо Жозефа како гледа десничарске демонстрације. Са младом женом, испред његове крчме Код француске армије. Све како је замишљао и предлагао Селестини, само без ње.
(Редитељ: Луис Буњуел; Улоге: Џан Моро, Жорж Жере, Даниел Ивернел)
