Крајње надреалистична и авангардна основа. Изузев Дневника једне собарице, то је и главно обиљежје овог редитеља, прослављеног по сарадњи са Салвадором Далијем.
Продукција одрађена сасвим скупо, а да истовремено филм не може рачунати на ширу публику. Данас сасвим сигурно, па га љубитељи смислене и формулативне приче, требају заобилазити у широком луку.
Почиње крајње нормално, да би са вечером у ресторану гдје је управо умро власник, све наговијестило прави ток остварења. Дио са младим поручником који прича свој тужни животни пут, а поготово онај са армијским куриром који приповједа свој сан, дефинитивно је разбио сваку сумњу да предстоји било каква уобичајена радња.
Радња као категорија уопште.
Млада терористкиња која почиње да прича конкретан марксистички садржај, заглушена је гласом сирене. Звука који нема никакав логичан извор, него је то први достојно скинут ефекат, украден са сликарских платна. Тако нешто у филму какав јесте, не постоји. Могло је доћи само са уљно-платнене, а не целулоидно-платнене стране.
Детаљ који указује на вријеме, када су редитељи читали књиге и поштовали снагу ума.
На тој сирени је требало да се и заврши, а не да и министар полиције, и детектив Делеклуз имају исти ефекат за забашуривање смисла. При објашњавању разлога за немотивисано пуштање шесточланог бурожоаског друштва, умјешаног у шверц наркотика.
Опет здраворазумске министрове аргуменате, Делеклуз не чује од заглушне буке млазног авиона. Гледатељи су додатно преварени. Дабована бука се реинкарнира, и у новом покушају да се каже нешто смислено: Поновите, не чујем вас добро.
Категорија хипноса потпуно доминира у другом дијелу. Тако, да помало и додије. Но, то није једини начин саблажњавања разума. Напримјер, један од нелогичних ликова је служавка Инес. Јако млада жена, за коју кажу да има 52 године и била је ту још од кад је њен газда (човјек очигледно старији од ње и 52 године) био дјечак.
Коначна оцјена је да филм игра на танкој граници ненормалности, и да та измјештеност приче долази једино од ње саме. Ништа од авангардности се не може наслутити на лицима глумаца. Они су буржоаски уштогљени и мирни.
Без обзрира што сан спада касније у рутину, ипак се тешко увиђа када ће се и како прекинути. А прекид је једина основа, да се сан разликује од једнако блесаве јаве.
(Редитељ: Луис Буњуел; Улоге: Фернандо Реј, Делфин Сејриг, Милена Вукотић)
