Појам директор фотографије, овдје добија смисао. Режисер се одлучио да сваки кадар, бар мало личи на платна холандских сликара из 17. вијека.
Зато је прича невиђено досадна, предуга, и развучена. Одрађена по роману Трејси Шевалијеа, који објашњава откуд та дјевојка на платну Јана Вермера. Скромног сликара, чији рад сви знају са репродукција, а не знају да је то он. О његовом животу и радним навикама се мало зна, па је идеалан полигон за фикцију.
Сиромашна дјевојка Грид, није изгубљена у преводу, већ у мрежи материјалног и друштвеног статуса. Момка месара, газде сликара, и богатог; бахатог мецене. Уз Вермерову хистеричну жену, као врхунац отежавајућих околности.
Грид пита газдарицу да ли да опере прозоре у атељеу: – Опери, немој ме питати глупости. – Али, промијениће се свјетло. Одговара служавка, на коју до тад нијесу обраћали пажњу.
Интересантан је однос умјетникове жене, према фикцији и стварности. Више од тога што је сликао служавку умјесто ње, погоди је једино што је носила и њене минђуше.
Препоручљив за љубитеље мелодрамског плачипизма, интрига и надмудривања поноса. Бар ако јавно не смију рећи, да гледају латиноамеричке сафунљике.
(Редитељ: Питер Вебер; Улоге: Колин Фирт, Скарлет Џохансон, Том Вилкинсон)

