БАЊА ЛУКА – У сриједу 29.04.2009. године, у концертној дворани Културног центра Бански двор, одржан је завршни догађај манифестације Дани Владе С. Милошевића, када је наступио гудачки оркестар Академије умјетности у Бањој Луци, под диригентском палицом Даринке Матић-Маровић.
Концерт гудачког оркестра није без разлога остављен за крај. То је дефинитивно нешто најбоље што и Академија умјетности и Бања Лука у цјелини, може понудити у области елитистичке културе.
Ако ништа, то вече су се коначно видјеле неке позитивне тековине оснивања академије у Бањој Луци. Бањолучка публика, осим што је испунила дворану до посљедњег мјеста, достигла је један еволуциони ниво. Без обзира што још увијек не можемо говорити о формираном аудиторијуму, који прати и разумјева класичну музику, а оно барем Бањолучани више не пљешћу у паузама између ставова. То се, ове вечери, десило само два пута. Што је космички напредак.
Полако се уходавамо у разумијевање динамике једног концерта класичне музике.
Истини за вољу, још увијек говоримо о концертима који су бесплатни, а и тада дворана бива пуна, углавном захваљујући родбини и пријатељима извођача, те једним високим процентом оних који у Бански Двор свеједно долазе да би били виђени; без обзира на културни садржај који је те вечери на програму.
Стога публика и даље задругарски сложно почне пљескати, чим оркестар засвира неку забавнију мелодију, тешко примјећујући да је извођачима класичне музике због тога некад видно непријатно.
Бањолучка публика, ваљда баш због свих ових карактеристика, зато посједује и једну особину која се допада свим извођачима. Нема тог госта или домаћег музичара, којег она не изведе на бис. А предметне вечери их је било сијасет.
Све у свему, оквирна оцјена је да класична музика лагано почиње да се пробија у свијест заједнице, али да ту углавном фигурира као фундаментна неопходност за нормалну репрезентацију једног цивилизованог друштва, него што је у том истом друштву духовна потреба.
Још смо ми далеко од критичне масе која би напунила дворану, у условима када треба да плати карту. Макар и ону, која је свјетлосним годинама удаљена од стварне надокнаде, коју ова врста елитних музичара заслужује.
