Када споменемо ријеч хулиганизам прво помислимо на „Хејсел“ и „Хилсборо“, двије (ако не највеће), онда сигурно медијски најекспонираније фудбалске трагедије, које су се десиле у двадесетом вијеку.
Пише: Богдан Елез
На помен ове ријечи, падају нам на памет и набилдани ћелави ликови у „мартинкама“ и „спитфајеркама“, који у локалним пабовима радничких четврти Лондона и осталих енглеских градова испијају на хектолитре пива. Хулиганизам се попут неког вируса из Енглеске пренио и на остатак свијета.
Медији и поп-култура су свему томе дали посебан значај, па су филмови као што су „Хулигани из Зелене улице“ и „Фабрика фудбала“, постали незаобилазно „штиво“ за сваког хулигана у свијету, па и за оног на простору Републике Српске и Федерације БиХ. Комбинацијом „нафуравања“ на поменуте филмове и свакодневних фрустрација из обичног живота, настају домаћи хулигани којима посебну аутентичност даје апсурдност државе као што је БиХ, те међунационални антагонизми који у њој постоје.
Локални клинци и беспосличари – „тврдо језгро“
Хорде тих хулигана обично чини група беспослених балаваца који себе сами називају „тврдим језгром“. Те клинце обично предводи групица дежурних локалних беспосличара и пробисвјета, чије се године крећу од 30 па на горе и који и даље живе у „топлом, ушушканим родитељском дому“ без било какве иницијативе за евентуалним осамостаљењем и недај боже запослењем.
Те групе су у зависности од величине града, мање или више бројне, с тим што БиХ има „срећу у несрећи” да је фудбалска инфраструктура слаба, квалитет фудбала на веома ниском нивоу, па су у таквој ситуацији навијачке групе ипак недовољно јаке и бројне да изазову инциденте већих и ширих размјера. То никако не значи да на њих треба гледати као на безазлену појаву у друштву, а да је фудбалско насиље и код нас заиста велики проблем најбоље говори прошлогодишњи инцидент у Широком Бријегу и трагична погибија навијача Сарајева младог Ведрана Пуљића.
Ведран Пуљић- жртва „рата“ на улицама Широког
Ниједан случај навијачког насиља у Босни и Херцеговини није имао такав одјек у јавности, као што је имао случај убиства навијача Сарајева Ведрана Пуљића. Пуљић је убијен метком у главу уочи фудбалске утакмице између Широког Бријега и Сарајева, која се одиграла почетком октобра прошле године. Из широкобријешке полиције првобитно су тврдили, позивајући се на информације из хитне помоћи у Широком Бријегу, да је младић настрадао највјероватније услијед ударца каменом.
Касније се испоставило да је Пуљића хицем из пиштоља убио полицајац Оливер Кнезовић. Осим Пуљића, у жестоким нередима на улицама овог западно-херцеговачког града ватреним оружјем рањено је још шест особа, повријеђено 15 цивила, а полупани су бројни излози и аутомобили.
Насупрот тврдњама полиције, навијачи Сарајева “Хорде зла” тврдили су да су упали у класичну “сачекушу”, те да су на њих из ватреног оружја пуцали полиција и грађани Широког Бријега.
Двије верзије (не)истине
Широкобријешки нереди су још једном свима показали апсурдност државе каква је Босна и Херцеговина. Они су показали да је БиХ држава у којој сваки међунационални инцидент може довести до нових излива мржње и враћања на старе ратне трауме.
Свака страна је имала своју верзију приче, протести су одржани и у Сарајеву и у Широком. “Хорде зла” су у Сарајеву дочекани као хероји, а на интернет форумима се могао видјети говор мржње незапамћен још из времена рата. У тим тренуцима никоме није ни најмање падало на памет да смрт Ведрана Пуљића посматра једино и искључиво са људског аспекта, јер то је прије свега трагичан и ненадокнадив губитак једног младог људског живота.
По вјерској, националној, политичкој, регионалној, локалној основи…
Од формирања “заједничке” фудбалске Премијер лиге, тешко је набројати све инциденте и навијачке сукобе, који су се одиграли на стадионима и ван њих. Већина ових сукоба имала је вјерску, националну, политичку, а у многим случајевима и регионалну позадину, када су на свјетло дана излазили многобројни антагонизми и ривалитети који постоје између одређених регија и градова у БиХ.
Много тога знамо о ривалству сарајевских клубова „Жељезничара“ и „Сарајева“, као и о њиховом ривалству са клубовима који долазе из РС, али посебно је занимљиво ривалство које сарајевске навијачке групе „Манијаци“ (Жељезничар) и „Хорде Зла“ (Сарајево) имају према „Робијашима, навијачима зеничког Челика.
О каквом се ривалитету ради најбоље говори податак да су навијачи Челика у неким приликама знали пјевати четничке пјесме и спомињати Маркале, да би на тај начин испровоцирали Сарајлије. „Робијаши” се у медијима труде представити као група која није национално обојена, а на њиховим утакмицама често се могу видјети транспаренти са ликовима Че Геваре и Јосипа Броза Тита, чиме желе да истакну наводно лијево политичко опредјељење.
„Мостарски Белфаст“
Најекстремнији примјер навијачке мржње и ривалитета је онај мостарских клубова Зрињског и Вележа. Вележ је прије рата уживао репутацију правог југословенског клуба, а међу његовим навијачима било је припадника свих националности. Србин Душан Бајевић, Хрват Блаж Слишковић и муслиман Енвер Марић представљали су праве иконе и свето тројство мостарског фудбала.
Данас је ситуација радикално измјењена. Срба у Мостару више нема, а град је, попут ирског Белфаста, подијељен на два дијела, с тим што су ирске католике и протестанте овдје замјенили католици и муслимани чији језик разумијемо.
„Усташе“…
Мржња је огромна. Навијачи Зрињског „Ултраси” блиски су најекстремнијем крилу ХДЗ-а, његују тековине НДХ-а и усташког покрета, те скоро на свакој утакмици праве инциденте што им обезбјеђује титулу можда и најексцесније навијачке групе на простору БиХ. Да би испровоцирали припаднике супарничких муслиманских навијачких група спремни су да од „српских колега позајме” слогане као што је „Нож, жица, Сребреница” и слично. Фрустрације „Ултраса” једним дијелом су посљедица дугогодишње забране рада овог клуба. Наиме, овај клуб је основан давне 1905., међутим за вријеме Другог свјетског рата се такмичио у фудбалској лиги НДХ, па му је од стране комунистичких власти забрањен даљни рад све до 1992. када је обновљен.
…против „партизана“
С друге стране навијачи Вележа „Red Army” представљају муслимански дио града, и судећи по транспарентима и грбу клуба желе да се представе као љевичари. На утакмици у Широком Бријегу у септембру прошле године није им било допуштено уношење заставе са службеним грбом само зато што има петокраку, а саму утакмицу пратило је више инцидената у којима су учествовали навијачи оба клуба. Иначе, навијачи Широког бријега „Шкрипари”, име су узели по усташама које након 1945. године нису хтијеле признати комунистичку власт, а скривали су се у камењару, у такозваним шкрипинама. Мржњу између Вележа и Зрињског додатно подгријава проблем око предратног Вележовог стадиона „Под Бијелим бријегом” који се налази тренутно у власништву Зрињског. Вележ своје утакмице тренутно игра на стадиону Врапчићи који се налази у источном, муслиманском дијелу Мостара.
