Чланак објављен у Њујорк Тајмсу 26. фебруара 2012. године.
Ово је година предсједничких избора. Док ће се у Француској и САД водити жестоке борбе за предсједника, у мојој домовини Русији изгледа да је резултат избора унапријед одређен. Мада можемо бити прилично сигурни у резултат, не смијемо помислити да је мало тога на коцки.
Запад би вјешту измјену титула Владимира Путина од премијера до предсједника – којом је згодно заобиђен руски закон о највише два узастопна мандата – могао протумачити као сасвим уобичајену ствар у затвореном свијету политике Кремља.
Али тако не мисле многи грађани Русије, које је увриједило самонаметнуто проглашење предсједничке власти која траје више од десет година. Сиромашни, средња класа и богати су изашли на улице, разљућени оптужбама о лажирању гласова и прљавим триковима на изборима за Думу у децембру. Овај покрет је промијенио једначину и разбио дуги мит о томе да народ жели бити уз Путина како би се сачувала стабилност.
Путин је на демонстрације одговорио подсмијехом и шовинизмом – изјавио је да је мислио да су бијеле траке које су носили протестанти, у ствари, кондоми из кампање за сигуран секс. Власти су такође – додуше тихо – одговориле реформом и дозволиле регистрацију нових политичких партија за наредне изборе за Думу, и за избор – а не именовање губернатора. Ови кораци могу промијенити много тога у Русији – они су катализатор, вјероватно случајан, једне много озбиљније трансформације.
Они пружају наду да је у Руској федерацији сасвим могуће посијати сјеме модернизма, доводећи најпаметније и најбоље као кандидате за јавне функције.
У међувремену, опозиција ће се морати консолидовати у двије или три нове партије, са капацитетом и снагом која се може супротставити статусу кво, избјегавајући клопку Кремља „завади па владај међу многобројним супарничким групама“.
Ако је то визија будућности, какви су изгледи предсједничких избора идуће седмице?
Ја се надам да ће велики број људи изаћи на изборе, да ће многи моји сународници добро погледати имена четворице „кандидата“ на гласачком листићу, чак и ако би многи гласачи више вољели да на њима виде имена неких других људи, којима није било допуштено да се кандидују.
Посљедњи пут кад се Путин кандидовао за предсједника, побиједио је надмоћно у првом кругу. Овога пута ћемо морати сачекати резултате. Али једно је јасно: ако Путин буде морао ићи у други круг – то ће бити једна потпуно друга ситуација. Други круг би потврдио да се дешава промјена коју сви очекујемо; да један еволуциони а не револуционарни приступ може бити пут напријед. Не желимо крвопролиће на улицама, какво се дешавало по свијету, али желимо да се ствари промијене. Наша генерација мора промијенити парадигму у Русији, без грађанског рата.
У руској политици је дуго цвјетала злоупотреба власти. Ми треба да модернизујемо нашу привреду, да изградимо једно истинско грађанско друштво, да окончамо негирање права и да сузбијемо корупцију. Све то треба да урадимо како бисмо изградили бољи живот за нашу дјецу и дјецу наше дјеце. То треба да урадимо и за земљу коју волимо јер желимо да буде успјешна и да буде корисно ангажована у свијету који се стално мијења.
Потребно је само да се осврнемо на арапско прољеће и да схватимо да се дешава велика промјена у односу између владара и грађана. Мада између ових земаља и Русије постоје велике разлике, постоји и неколико основних сличности.
Прво, од Каира до Дамаска, од Москве до Магадана, људи желе да се према њима поступа достојанствено и са поштовањем. Друго, арапско прољеће је показало да нико не може зауставити моћ модерне технологије у информисању и мобилизацији људи. Технологија је људима дала моћ.
У међувремену, у Русији расте образована средња класа која ће за десетак година чинити већину. Она ће у будућности тражити своје мјесто за столом у једном демократском и плуралистичком систему. Средња класа неће прихватити „не“.
Нико не очекује да ће се све ово десити преко ноћи, али избори у недјељу пружају шансу да се оконча предсједнички монопол на власт.
Не требамо се бојати. Ако освојимо други круг, повешћемо земљу путем позитивне промјене. Предсједничка власт која никоме не полаже рачуна мора почети да слуша људе којима служи. На тај начин, држава која је до сада узимала здраво за готово предсједничку власт, била би свјеснија своје моћи и почела би обуздавати такво понашање.
Политичари који ће добили гласове опозиције би могли постати снага на коју се мора рачунати, глас који артикулише мисли и ставове који су били игнорисани. Естаблишмент би морао почети преговарати са опозицијом. На тај начин би почела еволуциона транзиција.
Ја бих се обрадовао промјени става западних земаља. Оне треба да престану играти игру коју им намеће гасовод. Оне треба да проговоре, јасно и гласно, о стварним демократским реформама, и да схвате да је једини начин да се дугорочно осигурају заједнички интереси тај да се владе престану сакривати иза мита о стабилности, тиме дајући легитимитет режиму који вара свој сопствени народ – народ који почиње да се буди.
Молим вас да пажљиво пратите резултате овогодишњих избора. У Француској и САД се ради о избору између двије различите политичке визије. У мојој земљи, изборна рачуница је мало једноставнија: изаберите Путина у првом кругу или у другом. Али, не дајте се преварити: повратак „предсједника“ Путина у Кремљ, који ће се десили, или након манипулације у првом кругу, или у другом кругу, шаље поруку да је стварна политичка промјена у Кремљу неизбјежна. Промјена ће бити добродошла.
Михаил Ходоровски служи затворску казну у сјеверној Карелији. Прије хапшења 2003, био је директор Јукоса (Yukos).
(www.nytimes.com /Фронтал)
