На плећима Леонарда, Рафаела, Микеланђела, Донатела и других нинџа корњача; Италијани су успјели да се представе као нација са Дејтонских 51% антифашизма. Језик им није постао груб као Нијемицима, који су правили аутомобиле, сатове и фотоапарате; па је италијанска индустрија филма успјела преживјети.
Након слома фашизма, редитељи и сценаристи из Италије, дали су се на посао животног пљувања тог облика тоталитарног уређења. Овдје у лику свршеног студента, који му се придружује. Као да ништа никад нијесу имали са Мусолинијем…
Некад главни разлог одласка у биоскоп, данас највише квари причу. Конформизам носеће улоге се види тек на пар мјеста, и ужасно га загушује сексуалитет. Психолошка драма је искориштена за промоцију Бертолучијевог филмовања настраних сексуалних навика, што ће касније доћи до пуног изражаја.
Циклична структура, са каснијим климаксом у линеарном облику. Најбољи су надреални елементи. Поготово у интервјуу поводом посла. Институције огромних ходника, холова и канцеларија. Гдје људи немотивисано проносе симболе фашизма, као на градилишту.
На крају остаје питање: Шта је један Танго у Паризу, у односу на лично-повратно окајавање Мусолинија?
(Редитељ: Бернардо Бертолучи; Улоге: Жан-Луи Тринтижан, Стефаниа Сандрели)
