Имао сам неодољив утисак да гледам филм Људи које знам, јер Ал Паћино овдје дјелује једнако уморно и предсмрт, као и тамо. То је вјероватно зато, што је овај филм толико исклишеизирана говнарија, да се човјек умори само препричавајући радњу.
Умори се од тога, да ли више људима не додијавају филмови који имају за главне јунаке судске психологе и форензичке психијатре, којима серијске убице осуђене захваљујући њиховом свједочењу саопштавају да имају 88 минута да живе, те се онда настављају убиства по њиховој матрици, како би изгледало да је убица још на слободи, а монструм који је у реду за погубљење невин.
Онда се испостави да је копикет једна од најбољих студенткиња из професорове групе, али и то да је тај исти уморни и жалосни Ал Паћино наводно веома згодан и врло шармирајуће дјелује на жене. Гарант његови агенти захтијевају да се он овако третира у сценаријима.
Изразито ништа посебно у филму.
(Редитељ: Џон Авнет; Писац: Гери Скот Томпсон)
