Сложена драма о томе како су Моника Левински и вијагра, извршиле револуцију у животу универзитетског професора. Квалитетне фотографије и глуме, што помаже да ушминканије видимо немилосрдно реалан свијет.
Зашто млада жена каже дупло старијем професору Колеману да је премлад за њу? Да јој треба неко у инвалидским колицима: – Колико си пута чуо жену да то каже, а да заиста мисли тако? Како то да црнац и црнкиња могу имати дијете, бијело у степену да пролази као Јеврејин?
У цикличној структури радње испарава патетика, каква се да наталожити на маргинама овако тешке приче. Реминисценције откривају невјероватне обрте. Дајући их само на кашичицу, и без моронофилских објашњења. Зато књишкомољачки фетиш, ка великој концентрацијих бистрих изјава и доброзвучећих доскочица, не мирише на препуцавање у домаћим серијама.
Љубазно-настрано приповједање, које не преза од експлицитног рјечника, и мијешања функционалних стилова. Што ће рећи да пренесено значење "имања метле у дупету", врло лако прелази на буквално. Потпуно ми је изневјерио очекивање.
Бољи је од претпоставке пред гледање.
(Редитељ: Роберт Бентон; Улоге: Ентони Хопкинс, Никол Кидман, Ед Херис)
