Препознатљиво из Алмодоварове, односно шпанске кухиње. Не доноси ништа ново, и у оквиру његовог опуса; то је Живот је чудо, у низу Кустуричиних.
Осим што су ликови педери, злостављана дјеца, а злостављачи католички свештеници, наркомани и трансвестити; нема ништа необично. Бивши злостављани, одлази притиснут хероинском кризом до свештеника. Уцјењује га за новац, нудећи причу коју је написао Игњацио, тј. он. Свећеник га не препознаје. Не само да је одрастао, већ и личи на жену.
Реалан, трансвеститски бекграунд 70тих година. Који, као и увијек код Алмодовара, приповједа о љубавним многоугловима, противприродном блуду, сексуалном идентитету; те жудњи за срећом и успјехом. Све је ту. Сценски наступи мањинске сексуалне оријентације, дрога и курвање, јарке боје, сјећања на дјетињство, болесни љубавни заноси.
Е, сад то што је све већ виђено код овог редитеља, не умањује то да је прича сценаристички усавршавана, добро вођена, и снимљена. За посматрача који није гледао ништа од њега до сада, ово је есенција квалитета.
Као, примјерице, препоручен уџбеник за учење шпанског.
(Редитељ: Педро Алмодóвар; Улоге: Гаел Гарсиа Бернал, Феле Мартíнез)
