Наслов је иронија. Наша колумбијска Марија је пуна дроге. Обична дјевојка, с богомајчиним именом. И обичне животне приче.
Ради у цвјећарској индустрији, гдје мора питати може ли у ВЦ. То јој, трудној, тешко пада. И у афекту даје отказ. Отац дјетета је незрели мотомеханичар, па будућност изгледа прилично црна. Тако постаје преносилац дроге, примамљена неземаљском сумом од 10.000 КМ.
Ако сте заинтересовани за цифру, имамо тачан увид у процес. Вјежба бобицама грожђа, а онда прелазе на пилуле пуне кокаина. Сам гледатељ осјећа напетост. Али то није никакво фенси узбуђење, него тугаљива натуралистичка драма. Гдје се морају поново јести пилуле, које случајно изметујеш у авионском клозету. Гдје ти попишу породицу прије поласка.
Пошто је неука, сиромашна, и Колумбијка; на царини је сумњива. У емигрантској неизвјесности, близини смрти и безизлазној биједи; Марија се још може надати само да ће родити колумбијскога месију. Неосјетљивог на дрогу.
Као ХБО продукција, подсјећа на Слона, Гуса Ван Санта. Прича тиха и ненаглашено емотивна, са документаристичким намјерама. Искрено приповједана, добро и школски снимљена, те надасве веома информативна.
(Писао и режирао: Џошуа Марстон; Улоге: Каталина Сандино Морено, Јени Паола Вега, Виргина Ариза)
