Сексуалном искориштавању дјеце и педофилији, како сматра стручна јавност па и сами новинари, медији приступају сензационалистички. Права жртве често се крше и дијете, које већ има трајне психолошке посљедице, поново бива изложено малтретирању путем медија.
Босна и Херцеговина је мала средина и тешко је потпуно сакрити идентитет дјетета и мјесто догађаја. Али, извјештавање о таквим догађајима је непоходно.
Како каже Љиљана Зуровац, директорица Вијећа за штампу, потребно је извјештавати о оваквим догађајима односно о дјеци која су доживјела трауму, али са великим сензибилитетом који треба изграђивати.
„Новинар мора извјештавати о догађају и треба се извјештавати о свим, посебно тако ружним стварима. Треба указати на њих, јер што се више указује на њих тиме више јавност обраћа пажњу. На тај начин се освјешћава и средина у којој се то догађа да буде пажљивија и да се, наравно, процесуирају људи који чине таква ужасна дјела. Међутим, како извјештавати врло јасно и прецизно је речено у Кодексу за штампу и у Кодексу за радио телевизијско извјештавање гдје малољетник, дијете, мора бити заштићено“, каже Зуровац.
Новинар Елдин Хаџовић бавио се случајевима педофилије, а најпознатији који је, како каже, узбуркао духове у нашој јавности је случај имама из села Глуха Буковица, који је малољетну дјевојчицу злостављао на часовима вјеронауке што је касније и судским путем установљено.
Хаџовић каже да је у оба случаја које је истраживао разговарао сам са жртвама, али у оба случаја уз присуство њиховог правног савјетника, односно њиховог адвоката и чланова њихове породице.
„Оно што је проблематично када се разговара уопште са жртвама сексуалног насиља, поготово ако су те жртве малољетне, је да напросто њих треба заштити, али исто тако њих не смијемо претјерано испитивати, јер жртва у принципу каже оно што има да каже, и све остало би на неки начин било задирање у приватност, или задирање у посао правосудних органа који се тиме морају бавити“, сматра Хаџовић.
У Вијећу за штампу кажу да казне за медије који прекрше кодекс не постоје. Највише што они могу урадити је донијети одлуку да се објави демантиј.
„Прошле године смо имали драстични случај дјевојчице која је била подвођена на проституцију од своје породице и која је малољетница. Пет година је то трајало. Јако је велики број јавних личности био укључен у цијели скандал и сви осим једног медија прекршили су кодекс“, каже Љиљана Зуровац. „Али оно што је добро је да су сви уредници признали да су прекршили кодекс јер су скочили на сензацију да су јавне личности у питању“, каже Зуровац и закључује да је, заправо, требало бити врло пажљив и заштитити дјевојчицу која дан данас треба да живи у тако једној малој средини.
Међутим, управо такви стравични злочини доминирају насловницама и ударним вијестима, због ефекта шокантности који имају на читаоце, посебно ако су уплетене јавне личности.
Елдин Хаџовић наглашава да је „трчање“ за сензацијама генерално особина новинарства на овим просторима, тако да случајеви педофилије у том смислу нису нешто посебно истакнути.
„Наравно, због стравичног садржаја који ти текстови носе са собом, они попримају облике сензације и тако су често конципирани и написани. Новинари најчешће у циљу постизања што веће шокираности своје читалачке публике претјерују у изношењу детаља, буквално улазећи на неки начин порнографски у оно о чему извјештавају“, каже Хаџовић.
Но, нису увијек ни новинари криви. Било је пуно случајева када су и родитељи инсиситирали да им се дијете појави и прича у медијима, како би скренули пажњу на стравичан злочин. Али, ово није проблем само Босне и Херцеговине, кажу стручњаци из медија, јер исти проблеми код медијског извјештавања постоје у региону, Европи и свијету.
Татјана Љубић за Pandora`s box

