У ријеци налазе трупло трудне дјевојке. Већ тада се по музици, фотографији и нарацији; види да ће бити психолошка драма. Окрутно прецизна, при осликавању дубоко заглибљене радничке класе.
Налазачи живе на шлепу. Минимална породица (муж, жена, дијете), те младић који их развлачи у сексуални троугао. И социјални квадрат.
Тумарајући по овим геометријским ликовима, сазнајемо судбину утопљенице. Несрећан случај, који је Џо (младић са шлепа) заташкао. Његова бивша дјевојка је упала у воду. Гола и тек по сношају. Па за убиство суде њеног љубавника. Ожењеног и невиног човјека.
Кроз низ самораздирућих швалерација, Џо не може признати ни да се то уопште десило. Временом, уз реминисценције, све се претвара у дилему. Да ли, спашавајући другог, уз истину заложити и сопствени живот?
И поред тог злочинокажњеничког мотива; стил више личи на Мешу Селимовића, него Фјодора Достојевског. Ништа епохално ново, али довољно за ужитак у лијепо вођеној, и компактно исприповјеђеној шкотској драми, уз хрпу натуралистичких детаља. Проживљених и запамћених, из ближе британске прошлости.
Само, ко је Адам?
(Редитељ: Дејвид Мек Кензи; Улоге: Ајван Мек Грегор, Тилда Свинтон, Питер Мулан)
