Јункерси, Фоке-Вулфови и Месершмити; решетају британске градове. Национални програм налаже да због очувања живота дјецу из мегалополиса организовано пошаљу у избјеглиштво на село. Што даље од Луфтвафе.
Пратимо четворочлану групу, од два брата и двије сестре. Прича је заправо алегорија бијега из сурове реалности без родитеља, уз помоћ више него обилате доколице и бујне маште. Њом у ормару налазе портал, кроз који се докопају читавог нарнијског свијета. Као и у њиховој дјечјој свијести, ту већ 100 година влада зима. И нема Божића.
Са тачке тражења измаштаног уточишта у сред рата, дјело је изразито племенито. Захваљујући својој старовременој концепцији, има потребне дидактичке елементе. Заиста је реално (и написано, и одглумљено), међусобно оптуживање дјеце. Борба за превласт у окрњеној породици.
Читава радња је препирање око правила новоизмишљене игре. Због тих натуралистичких детаља, бољи је у оснажењу љубави и учвршћењу породице; него сви цртићи са пјевањем заједно.
Појмовна блискост смрти брата Едмунда, буди трајније осјећаје од политички коректне забаве. И заточништво за његов живот, које учини лав Аслан (за турцизам, фали му једно Р); на сцени је само због слијеђења традиције. Могућност да позитивац умре у дјечијем филму (макар се жртвујући у Гандалфовом стилу); јесте ствар прошлости.
Исувише лицитарска патина је нуспродукт. Специјалноефекатски, налази се у нижем доњем просјеку. Што ипак успијева компензовати сценарио, који ће до половине бити успорен и досадан. И дјеци и родитељима. Ако су, привучени рекламом, дошли да гледају појам са почетка треће реченице уназад. То се све измијени, кад дјеца упознају даброве, лисице и вукове. Који говоре.
Желећи само да нађу брата Едмунда, одметнутог ка Бијелој Вјештици; они упадају битку за повратак прољећа у Нарнији. Добијају наоружање од Божић Бате, који одавно није испоручивао поклоне. Сузан добија лук и стријеле, Луси течност која лијечи, а најстарији Питер – мач и штит.
Армагедон који услиједи без Аслана, необичан је за дјечији филм. А овај је баш дјечији. Имамо борбене сцене, које у тренуцима подсјећају на Господаре прстенова. Иначе Џ.Р.Р. Толкин, је био Ц.С. Луисов пријатељ и критиковао ову његову књигу.
Ех ти писци…
(Редитељ: Ендрју Адамсон; Улоге: Џорџи Хенли, Скандар Кејнес, Вилијам Мозли)
