БИЈЕЉИНА – Босанска трагедија могла се лако избјећи, али су неодговорни поступци политичара 1991. и 1992. године, и то Алије Изетбеговића, прије свега, изазвали катасрофу – пише у својој књизи – бестселеру "Несвети терор – Босна, Ал каида и успон глобалног џихада" Џон Р. Шиндлер, професор стратегије на Војно-поморском колеџу (Њупорт, Лог Роуд Ајленд) и бивши аналитичар и обавјештајни официр у америчкој Агеницији за националну безбједност.
Он велики простор и значај даје необјективном извјештавању западних медија о рату у БиХ и "адвокатском новинарству", истичући да су водећи репортери постајали бучни и непомирљиви заговарачи муслиманске ствари, занемарујући доказе који су противрјечили њиховим гледиштима.
Шиндлер истиче да није било спремности да се извјештава о непријатној страни босанског ислама у рату и упозорава да Влада на чијем су челу били "Алија Изетбеговћ и његови муслимани није била демократска, мирољубива и секуларна" и додаје да је то брижљиво избјегавање тешких истина отворило врата успону радикалног ислама у БиХ и продору глобалног џихада у срцу Европе.
Шиндлер истиче да су током рата западни медији непримјерено пратили немуслиманску страну, а као један од важнијих узрока таквог извјештавња наводи чињеницу да је Сарајево било једино мјесто у БиХ гдје су се новинари осјећали безбједно и у којем су могли да нађу пристојне хотеле, храну и пиће – што су чиниоци које не треба занемаривати када се оцјењује међународна штампа – а при томе су се муслимани удварали новинарима, док су их Срби и Хрвати обично држали што је даље могуће, сматрајући, "не без разлога, да су пристрасни према муслиманима".
Аутор посебно обраћа пажњу на спрегу политике и оваквог извјештавања. Он подсјећа да се дипломата у Стејт департменту Џорџ Кени, задужен за БиХ, залагао за агресиван одговор на хуманирану кризу. Он је био задовољан када су УН донијеле резолуције 779 и 771, које су одобравале употребу силе у БиХ.
Ускоро је Комисја за људска права УН именовала пољског дипломату Тадеуша Мазовјецког за специјалног извјештача за бившу Југославију. "Као одани римокатолик, Мазовјецки је од почетка био склон да на мети има само босанске Србе " – признао је касније Кени.
Босанска муслиманска влада осјетила је прилику и "ускочила у воз" који су покренули западни медији – наводи Шиндлер и подсјећа да власти у Сарајеву нису износиле тврдње о масовним убиствима прије појаве таквих извјештаја у међународној штампи, а онда је Мухамед Шаћирбеј, амбасадор БиХ у УН, поднио извјештај у Савјету безбједности, тврдећи да је 17 100 мулимана "убијено у српским логорима", али не износећи доказе који би то поткријепили.
Није прошло много времена, а муслиманске власти су тврдиле да је 260 000 муслиманских цивила прошло кроз српске "концентрационе логоре" или да се налазе у њима. Министар вањских послова сарајевске владе Харис Силајџић тврдио је 1992. године да су на муслиманској страни погинуле 128 444 особе – то је, како наводи Шиндлер, био "необично прецизан број", који је до сљедећег љета постао догма.
Сенада Кресо, замјеник министра информација, 28. јуна 1993. године повећала је овај број, поново без икаквих доказа, на 200 000, тврдећи да су сви убијени – муслимани. То је, наводи аутор, постало "ново јеванђеље" које "вјерници" нису доводили у питање.
Општеприхваћено гледише, онако како се износило у медијима, нарочито на телевизији, потпуно је занемаривало звјерства над Србима. Оптужбе за масовна силовања која су Срби вршили над муслиманкама привукле су огромну медијску пажњу. Ове, обично непоткријепљене приче, западни новинари и феминисткиње здушно су пратили, а неки од њих су то прогласили потпуно новим догађајем у свјетској историји и "прикривеним геноцидом".
Али, наводи Шиндлер, нема доказа да је ту ријеч о искључиво српском злочину и напомиње да је много Српкиња које би могле да посвједоче о злочиначким поступцима које су над њима вршли муслимани, али ти злочини "нису имали публику на Западу".
Сарајевска манипулација медијима почивала је на кључној тврдњи о мултикултуралности. Странка СДА је представљала грађански рат не као борбу између три зараћене стране, од којих се свака бори за своје националне и вјерске интересе и често за то користи ружне методе, већ као "отпор демократске и мултикултуралне босанске државе варварсиким хордама хришћанских убица, који су, објективно посматрано, заправо фашисти". Такво дрско својатање беспрекорности и невиности издвајало је борбу СДА у свијести западњака.
То је неспорно био "бриљантан тактички потез", али се мало ко потрудио да постави кључно питање: да ли су тврдње Сарајева заиста истините?
Штета коју је нанијело истовремено одбацивање новинарске етике и одсуство жеље да се открије стварна прича била је очигледна прољећа 1992. године. Мартин Бел, награђивани британски новинар, примијетио је да су "сви извјештачи које се баве Босном, у најмњу руку, приватно интервенционисти". Међутим, Рој Гатман, коме је репортажа из љета 1992. године о наводним "српским концентрационим логорима" донијела Пулицерову награду, покренувши медијско лудило, изјавио је да "не вјерује да доктрина о правичности подједнако важи и за жртве и за починиоце"….
Пошто је број стварних српских злочина изгледао недовољан, западни извјештачи су их – измишљали. Ево примјера из почетне фазе рата:
Објављено је да је снајперски хитац који је убио продуцента ABC TV Дејвида Каплана 13. августа на сарајевском аеродрому (тада велика вијест) дошао са српских положаја, мада су посматрачи УН одредили да је пуцањ дошао са муслиманских положаја. Затим фотографије из августа 1992. године објављене у западним медијима, укључујући и снимак на корицама часописа "Тајм", за које је речено да приказују "муслиманске жртве" у "концентрационим логорима", а приказивале су заправо босанске Србе.
ТВ снимци из августа 1992. године "муслиманских беба и дјеце", жртава снајперске ватре испаљене на сарајевски аутобус, приказивали су и убијену српску дјецу, што је чињеница о којој се није извјештавало. Си-Ен-Ен је у више наврата приказивао слике "мртвих муслимана које су убили Срби" – заправо то су биле слике Срба које су убили муслимани (на пр. у инцидентима из марта и маја).
