Понајбоље Тарковсково дјело, опсједнуто филмском фотографијом. Прича је прилично замршена, али само зато што је једноставна, и испричана без концизности.
Пуна је иначе непотребних детаља. Представљених симболички, и са сликарско-документаристичким жаром. Односно, Тарковскови кадрови имају тежину, прегледност, и композицију сликарског платна.
И ово дјело посједује опште мјесто, неизоставно у епопејичним филмовима из Русије. Који самопокајнички покушавају објаснити Западу "мисију Русије". Зашто треба да их воле, а не да их се плаше…
Политичка порука коју Тарковски шаље Европи, нешто је особито актуелно данас. Подсјећајући на некадашњу одбрану од најезде Татара (скоро идентична идеололошка аргументација, као у случају Косовског боја и Војне Крајине), он преноси ту паралелу у ново значење.
Капиталистичко-потрошачку западну Европу, соц-комунистичка Русија је спасила од продора кинеских хорди, с Црвеном књижицом Мао Це Тунга у рукама. Све је то казано невербално. Изузетним призором гдје руске шубаре с петокракама, праве полицијски кордон пред масом демонстративно расположених косооких.
Давај, давај!
(Редитељ: Андреј Тарковски; Улоге: Маргарита Терехова, Игњат Данилцев)
