Терапеутски филм, са благотворноним дејством на нацију. Изгубљеног малог човјека (сероњу, папка, шупка) је оставила жена, син не жели да га види; а сазнаје да ће га и отпустити. Да избјегне срамоту отказа, прибјегава савјету комшије. Изјављује да је педер.
(Иначе, Французи користе ријеч “педер” и отуда она у нашем језику. А долази од старогрчког: паидерастес)
Све креће на боље. Не само да остаје на послу, будући да га не смију отпустити, него га чак мисле унаприједити. Син га види на геј паради (гдје су га послодавци натјерали да иде), и на његово опште запрепаштење – долази на недељни ручак. Што иначе редовно пропушта. Мисли му све разјаснити, али када види да се то малом свиђа, одлучује наставити опсцену. Чак пуши марихуану са њим.
То запада за око жени, која сад одједном хоће да разговара. Он послуша савјет шефице, коју је спасио од сопственог унапређења. Схвативши да жене бјеже од човјека када осјете да је усамљен, ослободио се овисности о својој жени. Све завршава како је и почело. Само боље.
Тек када хетеросексуалац помисли да је педер, доживјеће самоспознају и биће му боље.
(Редитељ: Франсис Вебер; Улоге: Данијел Отеј, Жерар Депардје)
