Искрено речено, не претјерано одушевљујући. А требао је бити.
Човјека налазе у сред пустиње. На основу једног телефонског броја, зову му брата. Он му објашњава, да је нестао већ годинама. Као и његова жена, која је брату једно јутро истоварила сина. Одгојио га је као свога.
До краја, филм се труди имати надреалистички приступ. Са несхватљивим, односно медијумски-јуродивим понашањем главног јунака. Његовим узалудним ходањем кроз пустињу, или гланцањем свих ципела у кући. Молбом мексичкој собарици “да га обуче као оца”. У гротескну каубојску прилику. Његови покушаји да се приближи сину, коначно упале када полукиднаперски полазе да нађу маму.
Мама на одређеном мјесту, сваког мјесеца, уплаћује новац на рачун отворен сину. Мали је свезнадар и купили су токи-вокије. Који послуже, кад коначно виде маму у драјв-ин банци. Низом срећних околности, долазе до њеног радног мјеста. Облика хот-лајна, са видљивим објектом. Са једне стране стакла налази се жена, а са друге муштерија.
Он изнајмљује своју супругу. Прича јој причу, из које сазнајемо за чудно, али ипак реално прекинуту љубав.
Дирнути смо.
(Редитељ: Вим Вендерс; Улоге: Хари Дин Стентон, Бернард Вики)
