Јуче је навршено 78 година од рођења Душка Трифуновића. Можда је 13. септембар згодан датум да се присјетимо овог великог умјетника. Барем једном у години.
И баш тринаестог септембра у Бањалуци је отворен Међународни сајам књиге. На око 60 штандова није се могла пронаћи нити једна збирка пјесама или роман Душка Трифуновића, а бољи познаваоци овог великог писца и пјесника знају да је прве стихове Душко написао баш у Бањалуци за вријеме свог школовања.
Првог дана сајма је много младих обилазило штандове. Али нису могли пронаћи стихове које им ни професори у школама не читају, а Душко их је много написао.
МИМО СВЕТ
Што пре да ме прођу страсти
владаоче
чим помислим
да помислим нешто друго.
Одавно сам више мост
испод кога тече река
него мост изнад реке
него мост за прелажење.
Ту лежи разлика између сенке и хлада.
и због те лепоте
ја поново тврдим
да је земља центар
сунце само служи . . .
Но не сме се бити мудар мимо свет.
Бити облак
који брдо дограђује
али не смем дозволити
да од тога дела брда
неопрезни камен клешу за темеље
јер не сме се бити мудар пре времена
и не сме се бити мудар мимо свет.
1964.
СУДБА
Знам да не варничи кад кујете злато
а дими се када га лијете
И ја сам лио ја сам и ковао
дан за комад – сто комада на дан
(димило се и варничило је)
да кад будем леден
не будем на ретка спомињања сведен
А можда ме неће бити ни толико
јер док сам лио и док сам ковао
сувише тих сам био
сувише веровао
суђено боловао
а нисам за златом по муљу тргао
И кад будем леден
бићу тек на ретка спомињања сведен
А можда ме неће бити ни толико
У СЕ НА СЕ И УЗА СЕ
Да буде доста хране и ракије
и да не поплави Сава
Да буде доста врба и топола
што брзо расту
и што брзо труну
да све у моме крају
поткрадом
личи на ме
Да дође нека власт
па да нам засади воћа
да буде јефтиноћа
Да буде доста хране и ракије
и да не поплави Сава
Да држава лепо прокопа канале
и да ме у војску зовне
да мало видим света
А кад се вратим
да буде доста хране и ракије
да све поплави
а да не поплави Сава
И да кукуруз
боже ми опрости нарасте
оволики
Да што поваљам а што покосим
макар педесет генерација трава
па да умрем
Да умрем у сну омркнем а не осванем
Да умрем док сањам
ко ја сањам
како ме некаква жена непозната
зове да умрем
и да јој уз пут
покажем пут кроз врбак
до главне цесте
И после да буде хране и ракије
али да умрем на главној цести
и да ми земља
направди бога избаци кости
па да се о мени прича.
Ове године сајам је посвећен педесетогодишњици Андрићевог Нобела. Можда ће се за годину дана неко у организацији сајма или Удружењу издавача РС или Удружењу књижевника РС сјетити нашег чика Душка и посветити му један дан или штанд.
(Фронтал)
