Из искуства могу да посведочим о томе да политичким партијама у Србији апсолутно никад интерес грађана и друштва није испред партитократских и фракцијских интереса.
Био сам често на састанцима руководстава странака, на којима је тема била усаглашено политичко деловање. И знате шта – све би текло течно док би теме биле програмска опредељења, политичка ситуација у земљи, геополитичка материја, однос према горућим проблемима државе…Док сам био наивнији, одушевио бих се почетком и током таквих састанака. „Коначно“, мислио сам, „људи су препознали стварне проблеме, и одлучили су да се посвете њиховом решавању, што и јесте основни задатак политичке организације“.
Пише: Дмитар Богуновић
Међутим, на ред би ускоро дошла, по мени, небитна и бенигна питања, која би се убрзо показала као непремостиве препреке између две странке. Наиме, никако нисам могао да схватим да су се људи тако лако и тако брзо сложили око фискалне политике, реформе образовања, здравства, кључних потеза у правосуђу, а да никако, али никако не могу да се договоре ко ће конкретно шта да ради кад се нешто освоји.
То ми је било заиста непојмљиво: ускоро сам схватио да такво олако прелажење преко суштинских питања заправо значи да домаће политичке елите не само да не интересују битне ствари у друштву, већ да оне немају уопште компетенције да препознају, а камоли да решавају системске проблеме. Једина сврха њихове политичке „каријере“ своди се тако на лоцирање шанси да се задовоље лични интереси и потреба за моћи и богаством. Тиме, у бити, не постоји значајнија разлика између примитивних племена и домаће политичке олигархије, изузев тога што је у тим примитивним племенима знатно више личног поштења и части.
Једном сам присуствовао састанку руководстава неколико политичких странака, који је тада у медијима окарактерисан као „историјски“. Ствари су, као и иначе у сличним приликама, текле течно све док се није потегло питање првог у целој причи. Тад је настао кошмар. На крају састанка све је постало спорно, а људи који су неколико сати пре састанка били означени као вероватни коалициони партнери растали су се као најозлојеђенији политички и, уопште људски, непријатељи. Читалац ће да ми поверује – никад нисам био у прилици да на једном месту и у једном моменту видим колико ниско човек може да падне. Од тада ми се политика згадила, и престао сам да са њом имам било какве блиске везе.
Грађани су препознали тај лицемерни несклад између јавно прокламованих и излизаних порука о „бризи политичких лидера због стања у држави“ и њихових стварних, себичних и криминогених жеља и интенција. То је основни разлог због чега толико људи не жели да има било какве везе са политиком. Припадам оној групи која не гласа за било коју мејнстрим политичку партију (ту подразумевам све оне странке које су у или близу уласка у парламент), али нисам од оних који никако не гласају на изборима, јер сам дубоко убеђен да такво понашање само иде на руку владајућој пљачкашкој олигархији. Просто, ради се о томе да свако од нас као грађанин има свој удео одговорности за укупно стање. Не морате да улазите у политику, не морате чак ни да се озбиљније и активније ангажујете као симпатизер или волонтер – довољно је да се само мало више политички едукујете, да се укључите у функционисање ваше локалне заједнице и да не пристанете да будете послушно куче неспособњаковића који су узурпирали механизме и полуге доношења одлука у друштву.
Верујте, није компликовано колико се чини на први поглед. Потребно је само да се почне конкретно делати.
