Најбоље Бертолучијево дјело је тешка прича о чворишту депресије. Американац сталније настањен у Паризу, случајно среће младу Францускињу.
Приликом избора истог стана, долази до секса на први поглед, па га изнајмљују за мјесто сталних састанака. Пол инсистира да не зна ништа о њој, и обратно. Жан ипак жели да то изгледа као стварнија веза.
Приповиједање мимо састанака, отплиће клупко њихових живота. Жан је у вези са режисерчићем, који снима филм о њој. Пол је бивши боксер, глумац, извјештач из Јапана, револуционар у Јужној Америци. Жена му се убила, пререзавши вене жилетом који није био његов.
Зато он покушава направити оазу, у пустињи досадашњег живота. Односи се према Жан тирански, и са дркаџијским сјајем. А она се стално враћа.
Веома мучне сцене, на граници тадашње мејнстримске експлицитности. Од бабе која прере и монтира вјештачке зубе, до аналног секса обављеног помоћу маргарина.
На крају јој се Пол, флегматична громада, исповједа у суморној кафани гдје се састају љубитељи танга. Воли је, и жели да проведе живот са њом. А такви људи, који повуку такве потезе, за искреност се награђују смрћу.
(Редитељ: Бернардо Бертолучи; Улоге: Марлон Брандо, Марија Шнајдер, Марија Мичи)
