Обично, ако идеја није цјеловечерњи јака, онда се направи омнибус. За сјецкањем се посеже и уколико редитељска (продуцентска) моћ, није на дугометражном нивоу. Ни један од наведених, није разлог зашто је Псећи живот направљен у тој форми.
Форми, јер није типични омнибус. Између његове три приче, спојене саобраћајном несрећом; обрада ликова позајмљује исувише дуго термине за емитовање радње, узимајући је од уста оним јунацима који су сад на тапету. Но, иако једном испричана, прича није још готова. Као што први дио прима у себе гелере посљедње приче, тако и он није поштеђен њиховог дима, који емоцијом штипа за очи. Друга прича је најизолованија, али не усљед сендвич-позиције. Прва и посљедња имају акциони умишљај при приповједању, док средину држи полуславни ванбрачни пар. Чија љубав упадне у лапсус, и има усуд са надреалистичком основом.
Диктат подсвјесног, овдје неодољиво мирише на доживљено. Невјероватно је острањен (од књижевнокритичког термина: острањење), и усложен са документаристичким разумијевањем. Наручена убиства, таблоидне намјештаљке, борбе паса.
Ликови су имена из наслова (редом): Сузана и Октавио, Данијел и Валерија, Ел Чиво и Мару. И све приче су исте. Колико год биле различите врсте љубави, и различити друштвени услови у којим се развијају. Све су то отежавајуће околности, које помажу сценаристи да сакрије своју основну мисао. Љубав је свугдје једнака. Било у животним условима Сузане, којој је баба говорила: “Ако желиш да се Бог насмије, реци му своје планове”; или Валерије, којој у инвалидским колицима недостаје новац, љепота и слава. Мада је филм далеко од тога, порука заиста звучи патетично: Љубав је љубав!
Осим тога, покушава показати и како је, због оданог пса, могуће убити човјека. Натурализам, и окрутност којом је семантичка сценографија нарисана, чини да је сљедећи пасус јефтин, бљутав, и фолирантски. Због каквих већ ни не слушате, шта ликовни критичар каже на отварању нове изложбе. Ма колико, у овом случају, то био тачан и хируршки прецизан дефинициони просеритис:
Дослован превод, без дистрибутерског дара, гласио би Псећа љубав. Стога је ово приповјест о више нивоа љубави, гдје се као мјерни инструмент уводи паралела између псеће и људске. Љубави. Вршећи службу у оба смијера, и преносећи издају као вирус. Притајен у дарежљивој инфузији, коју једна врста пружа другој.
Јел’ де да кењам кваке? Хоће раја весело, к'о ће слушат’ туђу муку…
(Редитељ: Алехандро Гонзалес Инариту; Улоге: Емилио Ечевара, Гаел Гарсиа Бернал, Гоја Толедо)
