Тарковсков филм уз који се најмање прикуњава.
Сталкер (шуњач, водич, извидник) долази по два нова излетника. Ништа се не објашњава, сем захваљујући дијалозима међу њима. Типично руски. Уз доста теоретске разраде теме.
Нешто је пало с неба. Мислили су да је метеорит, али га нијесу нашли. Послаше војску, али се није вратила. Онда се пронио глас, да се у Зони (пада) свима испуњавају жеље. Па је држава Зону затворила, да не би дошло до хаоса на планети.
Окружили су је бодљикавом жицом, коју чувају наоружани стражари. Ретардирано је у овоме гледати само инцидент из Чељабинска, или претсказање Чернобиља.
Шуњач до центра Зоне пребацује научника и писца. Први, јако популаран, долази ту јер му издавачи изједају душу. Научников мотив, сматрају, жеља је за Нобеловом наградом. Шуњач је једноставно овисник о Зони. Живи биједно и никад ништа није пожелио, иако је преживио сва искушења.
Научнофантастични филм, у којем за специјалне ефекте вјерујемо на ријеч Сталкеру. Само он зна, када би Зона могла да убије. Напети дијелови су искључиво у уму гледатеља, као и главна порука сценарија: Лична катарза.
(Редитељ: Андреј Тарковски; Улоге: Александар Кајдановски, Анатолиј Солоњицин)
