Смокијеви кадрови су таман толико краћи, и гримасе глумаца неизражајније, да би у питању било васкрсавање икаквих искрених доживљаја. Снимљен да би се по свјетским фестивалима купиле награде, на конто „диктаторске владавине Слободана Милошевића“.
Наташа је размажено дерле, којој је тата убијен испод линије неразјашњених сабирака власти и криминала. Нашла је татин именик, и сада краде мобилне телефоне, шаљући СМС-е његовим сарадницима или непријатељима. Не зна се ко је ко, па настају невоље. Што је добра сценаристичка поставка, накнадно разводњена стилским фигурама БГ-улизиштва.
Имамо (опет) радника у књижари, са женом која је (опет) одлучна да опозиционо емигрира. А књишки мољац је вара са Наташом. Све подебљано батинањем клинаца са обиљежјима Отпора. Донирана аристократија из НВО-сазвјежђа је имала великих продуцентских захвата, па се помало и претјерало у ружењу народне милиције.
Једино што треба издвојити као ванредно добро, јесте глума Бориса Миливојевића. Тумачење трансвестита са лијеве обале Дрине, (уз улогу у Ножу) званично је најбоље скинут Босанац у постсоцијалистичком БГ-филму.
(Редитељ: Љубиша Самарџић; Улоге: Тијана Кондић, Никола Дјуричко, Аница Добра)
