Комедијица за дјецу, и још више одрасле. Тачније, за све оне који су волили карактер друга Гарфилда, изграђен у каиш-стрипу Џима Дејвиса.
Он мрзи понедељке и захвалан је на обичном досадном животу. Убацују га у машину када стигне Оди. Глупо теријерче-јазавичарче, којег газда више воли од њега. Преко њега лакше мува женске. Покварени фелис катус, отараси се наивног канис лупуса. Који, за разлику од мачке, у овом филму нема способност говора.
Сад Гарфилд допада парадоксалне ситуације, у којој мора спасити пашче, јер га више нико у комшилуку не воли… Овај филм је ипак претјерао у политичкој коректности, која се није могла исплативо убацити у каиш стрип.
Све саркастично што је говорено одраслима, компензовано је наравоученијем за дјецу. У равнотежи и како би требало бити. Какву год пакост да Гарфилд смисли, она му се врати добрим по Одија. Напримјер, на такмичењу паса.
Гарфилд лоше одрађен. Његова анимираност сувише одудара од живе околине, поготово у тренуцима интеракције с Одијем. Свако ко је икада покушао да дресира пса, биће увријеђен тим послом.
Види се да кер гледа у дресера.
(Редитељ: Питер Хјуи; Улоге: Брекин Мејер, Џенифер Лав Хјуит, Стивен Тоболовски)
