Срачунати спектакл, са мало историчности и искрене религиозности.
Она се испољава, чисто као подлога за профит. Читав 1. дио филма, посвећује се догађајима којих у Светом писму скоро да нема. Са акцентом на фараонски двор, гдје сценариста одаје многобожачки материјализам.
Гламур, скупа одијела, и осионо племићко понашање; слабо се осуђују. Чиста фасцинација. Стиче се утисак, да је Мојсије ту због староегипатске властеле; а не обратно. Дух скромности и човјекољубља, је директно пропорционалан количини физичке љепоте.
Центар је љубавна драма, као сукоб Рамзеса и Мојсија. Мојсије је класични амерички позитивац, шармантан и рјечит. Све што Мојсије није био. Аронове улоге говорника, скоро да нема. Све дидактичко-рестаурацијске црте најављене у уводу, изостају пуним опсегом, уколико не могу бити у служби љубавног троугла.
Несуђена љубав Нефертири и Мојсија, тј. болно сазнање да је потомак робова; редитеља далеко више занима од догађаја у пустињи.
Начин говора и шале, какав су примјењивали наши ђедови и бабе. Намигуше, поскочуше, кицоши и јуначине… једино је то овдје сентиментално.
(Редитељ: Сесил Б. Демил; Улоге: Чарлстон Хестон, Јул Бринер, Ен Бакстер)
