Јако добар црно-бијели филм, урађен са позоришном драматиком.
Племић и његов штитоноша, враћају се из Крсташког рата. Прије њих, несрећом, дошла је истим путем и куга. Наилазе на свијет који се јако измјенио. Још на плажи, пресреће га смрт, и захтјева да иде са њом. Он то условљава побједом у партији шаха. Смрт пристаје и губи. Стално. На тај начин одлаже се извршење неизбјежног.
Уз пут наилазе на читав каталог ликова, и пресјек мрачних ритуала којима је католичка црква заустављала кугу. Дружина се повећава, додатком групе глумаца већ виђених на почетку, али сад значајније уведених у причу. Они по селима изводе смртно-страшне, а не веселе представе.
Ожењени глумац представљен је као медијум. Види што осталима промиче. Дјевицу Марију, или како племић игра шах са смрћу. И смишљено губи ту партију, како би глумцу дао времена да бијегом спаси себе, жену и дијете.
Остали стижу до племићевог замка, гдје га је сачекала једино вјерна љуба. Кулиминира изванредном алегоријом, коју глумац описује жени (а видимо и ми).
Све њихове сапутнике смрт води у колу, пењући се ка врху брда.
(Редитељ: Ингмар Бергман; Улоге: Гунар Бјорнстранд, Бенгт Екерот, Макс фон Сидоу)
