Можемо причати, само о промјени доживљаја стварности. На почетку, имате осјећај да се налазимо у брачном или психолошком савјетовалишту, а не у полицији.
Клинце хапсе, што остају до касно напољу. Мама и тата се свађају пред полицајцима, а сина је срамота. Џемс Дин глуми тако настрано, да није јасно шта глума треба рећи. Како је баш феминизиран?
Драматични обрачун пред опсерваторијом, данас је туга. Као и сурвавање аутомобила у провалију (чак и изостављајући специјалне ефекте). Карактерише га оновремени феномен, полусатног инсистирања да се јакна заглавила на ручицу прозора, док и најоматувјелија баба у публици то не увиди.
Сличан поступак имамо и данас, али овдје је толико успорен да се морате смијати. До тад је могао смотати волан, повући ручну, пустити гас… а јакна би се већ сама подерала при паду. И није јеретички говорити тако о »класицима«! Сит гладном не вјерује, поготово ако је прошло пола вијека од тада.
Отац са кецељом je жртва костимографије, која се не може опростити ни аматерским позориштима. Поготово, што алтернативних елемената приповједања нема ни у назнакама. Ту се уклапа перверзна дјечакова жеља: да му Бунтовник буде тата, а одметна дјевојка мама…
(Редитељ: Николас Реј; Улоге: Џејмс Дин, Натали Вуд, Сал Минео)
