Филм за који се, након извјесног времена, заборави колико је добар.
Има само четири улоге вриједне спомена. Адвоката Џоа, његову жену Ен, њену сестру Синтију и његовог пријатеља Грејема. То је зачарани квадрат, препун дијагонала. (А могу бити само двије, зар не?)
Пријатељ стиже у град код Џоа, са којим се није чуо девет година. Сада су се много промјенили, и више неће бити пријатељи. Ипак, он се помало допада његовој жени. Налази да је разговор са њим једнако занимљив, као и они које води са психијатром. Ен (тумачи је Енди Мекдауел) је истовремено и глупава, и шармантна, и јебозовна. На неки перверзан начин.
Лично, она ипак мисли да је секс прецијењен. А и Грејем је импотентан, али не одувијек. Вратио се са турнеје по САД са гомилом видеокасета, на којима жене причају о сексу и(ли) мастурбирају. Он их само испитује. Када Ен то спозна, постаје јој одвратан. Али, не и Синтији, која одлази и већ у првом покушају снима касетицу.
Један од ријетких примјера, када редитељ сам напише сценарио; а да ваља и прича, и начин на који је испричана. Веома компактно одрађена фабула, да скоро нема било каквих сувишака. Што је још битније, нема ни пропуста у мотивацији и логици.
Препуњен је једноставним ефектима, као кад је инцестуозна превара алегорисанана у украсној биљци коју Џон поклања Синтији, а касније је у њеном стану милује Ен. И натуралистичким детаљима, попут оног са првим уласком у кућу, гдје Грејем одмах затражи послужење ћенифом. Одгоди то, па у сред тематски захукталог разговора, оде да обави посао. Што нам се свима десило.
Звуком и музиком даје тензију, тактилност, и сексуалну сензацију. Уз мали број кадрова, и без очекиванијих надражаја. Пластично речено: ни један пут се не види сиса. Што је учињено намјерно. Из истог разлога, из којег има само осам ликова који говоре.
Услов што шири контекст радње одмах заборавите, има двогуб извор. Један је проста обичност, која препричана не значи ништа. Други је потискивање. Јер се свако може пронаћи у једном од ова четири лика. Или бар у оним дијагоналама међу њима, ако већ не може страницама. Дестилована, основна мисао би била: Лаж је исто што и алкохолизам. Враћамо јој се постепено, и у таласима.
Оно што највише чуди, јесте како је овај исти редитељ, послије снимао Окенових туце? Запио се парама?
(Редитељ: Рон Хауард; Улоге: Том Хенкс, Одри Тату)
