Има ту стварно добрих ефеката, али је филм заиста голо говно. И то по већини тачка које један филм треба да има.
Врло јадна мотивација, која се опет своди на љубав према дјевојци из дјетињства, односно губитку мајке која је напрасно отишла и оставила га оцу са врло лошим родитељсим навикама. У све се то изненада умјеша откриће сопосбности да прескаче из простора у простор, уз игнорисање времена и простора самог.
Све у свему, тај рај упадања у сефове банака, те поновно искакање из истих уз гомиле незарађеног новца; убрзо прекида појава (а кога другог доли) Семјуела Л. Џексона. Он је овдје офарбан у плаво и на челу легије Паладина. Екипе која убија Скакаче, јер то што су они “није нормално”.
Једноставно не смије се бити такав и тачка. Они немају скакућуће моћи, али имају пуно техничких уређаја. На првом мјесту неке самољепљиве електрошокере, који спречавају особу да скочи. Није објашњено подробније како, али ово је свеједно филм смишљен да буде богатунско-јахташко-џетсетерско-петзвјездичасти фантачстични филм, о којем би сиротиња америчке провинције могла маштати кад се врне из школе.
У процесу главни јунак наилази на једног скакача који убија Паладине, па заједно успјевају да им разгуле организацију, а затим и да пронађе своју маму. Испоставља се да је његова мајка заправо паладимудица, па га је зато тако нагло напустила без ријечи.
Он са својом љепотицом иде да скочи негдје гдје је топло и ту је крај филма.
(Редитељ: Дог Лимен; Писци: Дејвид С. Гојер, Џим Алс, Сајмон Кинберг, Стивен Гулд)
