Ништа. Србија коју предводе Борис Тадић и Ивица Дачић не чини ништа ни данас кад њу нападају.
Изјава овог потоњег да Влада Србије није расправљала о томе какав ће одговор Србије бити кад 16. септембра шиптарски сецесионисти заузму административне прелазе између Косова и остатка Србије, а у циљу увођења царинских прелаза, довољно и сликовито говори о томе у каквом је расулу земља, а колико то уопште не интересује њену власт.
Уосталом, то и не треба да чуди. Борко Стефановић је управо све то и договорио у Бриселу, наравно у потпуном сагласју са званичним Београдом. У питању је последњи акт Београда пре него што се и званично призна независност лажне државе Косово. Заправо, де факто власт у Србији то је управо и учинила: кад признате неком право да на вашој територији формира своју засебну царину, ви сте директно признали да то више није ваша, но територија неке друге државе. И тиме се сва прича завршава.
Вероватно ни најоптимистичнији Албанци нису веровали 2007.године да ће Србија тако брзо и тако лако да се одрекне своје јужне покрајине. Можда сад неки од њих тугују што одмах нису поставили још који територијални захтев. Јер, будимо реални-Србија данас као држава не постоји и свако може да се гости њеном територијом како му је воља.
Без било какве жеље да брани свој територијални интегритет, без знања да се бори против беле куге, без визије како да покрене домаћу привреду-данашња власт у Србији не може да помогне ни земљи којој је засела на грбачу, а камоли неком другом. Ово непрестано требају да имају у виду људи у Републици Српској. Борис Тадић „помаже“ Српској у њеној борби са претензијама бошњачке политике које се своде на укидање српске аутономије тако што у целу причу укључује Турску. „Уз овакве пријатеље, шта ће ми непријатељи“. Дакле, на све проблеме које Република Српска има, на све објективне геополитичке потешкоће, Борис Тадић „помаже“ тако што Српској товари још један, огроман терет. Као „заштитника“ Српској он препоручује Турску, ваљда због тога што је ова вековни српски пријатељ и доброчинитељ, који је увек био на нашој страни, док је муслиманску сузбијао у њеним намерама. Такође, вероватно има и до тога што се Турска тако великодушно, пријатељски и доследно опире признању лажне државе Косово, дајући тиме подршку међународном праву и суверенитету Србије.
У случају неког, недајбоже, рата, у којем би Републику Српску напале Хрватска и Федерација БиХ, за претпоставити је да би Борис Тадић одмах помогао Српској тако што би замолио своје пријатеље у свету да Српској пошаљу пар стотина хиљада муџахедина да буду подршка дејтонским принципима. (Чемерну) шалу на страну, руководство Републике Српске данас је у веома незахвалној позицији: с једне стране, оно мора да се бори свакодневно с пристисцима из Сарајева, с друге, ту су ништа мање незгодни притисци из Вашингтона и Брисела, а откако Борис Тадић води Србију појавио се и трећи спољнополитички непријатељ Српске, овај пут са седиштем у самом Београду. Брука и срамота.
Истини за вољу, и сам Милорад Додик, који несумњиво чини много добрих ствари за позицију Републике Српске, допринео је таквој ситуацији. Он је више пута отворено подржао Бориса Тадића, кад је овом политички било најтеже. Кад је, међутим, увидео коначно да та помоћ није реципрочна, он је почео да тражи решења и на неким другим странама. Са Коштуницом Додик има више него коректне односе већ неколико година, а чак је недавно закопао и званично ратне секире са Томиславом Николићем, којег је некада, баш због Тадића, тешко вређао и омаловажавао. Наравно, Николићу Додик треба из више разлога – у ситуацији кад му је за победу у Србији потребан сваки глас он свакако рачуна на Додикову подршку (или макар изостанак исте Тадићу), а врло је вероватно и да ће се Николић наслањати на Додика како би амортизовао губитак свог националистичког кредибилитета у делу гласачког тела. Исто тако, постоје озбиљне индиције да Николић представља ону политичку Србију која губитак Косова, с којим би се у том случају помирила, прихвата само у случају да се то Србији компензује – добијањем Републике Српске.
Овакав маневар је покушао својевремено и Коштуница, али га Додик тада није испратио, односно није расписао референдум о независности Републике Српске кад су Шиптари прогласили независност Косова.
С једне стране, не треба заборавити да Додик, иако му је реторика малтене шешељевска, ипак има и даље јаке везе са Америком, која би га одавно отресла да не осигурава њене стратешке интересе у овом делу Европе. Заправо, врло је вероватно да Американци и толеришу његову реторику управо зато што му иста омогућује чврсту власт, а та власт је опет гаранција Америци да ће имати доминирајући утицај на процесе. С друге, пак, стране, Додик можда води и најреалнију могућу политику: да је прогласио пре неколико година референдум о отцепљењу Републике Српске, можда данас Српске уопште не би ни било. Сигурно да би у том случају избио рат, а мало је вероватно да би Србија, чак и са Коштуницом на челу, ратовала због Републике Српске.
С те стране посматрано, Додику се ништа не може замерити. Његов основни задатак јесте да чува дејтонску позицију Српске, и он то веома успешно чини. За разлику од политичара у Србији он уме да преговара са великим силама, и то тако што омогућује да оне остваре своје интересе, а да витални интереси Републике Српске не буду угрожени. И то је његов кључни квалитет, о чему би они који воде Србију од њега морали под хитно да узимају лекције.
Србија, дакле, данас треба да учи од Републике Српске. Република Српска не треба превише да рачуна на Србију, будући да ова није у стању да помогне ни самој себи. Остаје за надати се да ће неко ускоро у Србији да извуче поуке из позиције Републике Српске, те да ће се и у Србији појавити лидер којем ће Србија бити испред било кога другог.
Дмитар Богуновић
