У једном свом недавном интервјуу предсједник Српске демократске странке Младен Босић дао је једну од својих најтачнијих опаски откако се бави политиком.
Наиме, први човјек СДС-а рекао је сљедеће:„Република Српска нема неку другу политичку елиту од ове данашње. Процес стварања нове политичке елите дуготрајан је и стога било ко, ко рачуна да је у Републици Српској могуће наћи неког другог релевантног саговорника поред ових садашњих, у заблуди је“.
Ово је заиста једна велика истина и она даје најбољи одговор због чега се ствари код нас не поправљају. Ми, напросто, немамо квалитетну руководећу структуру. А овој коју имамо не назире се боља алтернатива. Млађи политички кадрови много су гори, покваренији, лицемјернији, похлепнији и глупљи од ових старијих. У политику, што се млађих тиче, углавном иде најгори генерацијски шљам. Што се неких нових фаца у привреди тиче, ни ту ствари не стоје битно другачије. Будући да је системско правило негативна селекција старе замјењују они много неспособнији од њих, који су се угурали лактањем, лагањем, штелањем, подметањем, улизивањем, гуркањем, диркањем и осталим ***њем.
Уосталом, нека читалац Фронтала сам себи наброји пет млађих, успјешних и поштених привредника, који на основу свог знања, труда и визије остварују квалитетне резултате.
Ништа другачије није нити у правосуђу, култури, здравству, умјетности. Очигледно, Срби данас умјесто елите на сваком друштвеном пољу имају антиелиту. Стога, поруку Младена Босића можемо тумачити још и црње од њеног изворног значења: данас имамо елиту какву имамо, и будимо срећни што сљедеће нема бар још десетак година, будући да ће та сљедећа бити кудикамо гора од ове тренутне.
У оваквим тренуцима многи од нас упитају: „Добро, а шта је рјешење“?
Рјешење је једноставно, али баш га та његова једноставност овдје код нас толико компликује. Рјешење је радити свој посао одговорно и поштено, а не поткрадати буџетска средства како би се новац ненамјенски давао у све сврхе сем оних у које га треба улагати.
Умјесто да новац улажемо у знање, технолошке иновације, подстицање оно мало здраве привреде, науке и свега онога и оних који ће уложени новац вратити друштву-ми новац дајемо медијима, који дрмају свјетским медијским простором са својим галактичким тиражом од 300 примјерака.
И ту се свака прича о развоју и нормалном друштву завршава. Јер, каква је то порука? Риба смрди од главе, а наша главуџа смрди толико да нико нормалан у свијету не жели да с њом има посла. И свако ко овдје иоле вриједи, а није саздан од довољно љигавштине да све то може да прогута – напушта овај простор и иде…било гдје. Јер, дошли смо до тога да они млади људи, који би могли да буду она права елита једног дана, ти људи мисле да је свуда боље него овдје.
Ту долазимо до зида, суочени са потпуним дебалком. Владајућа гарнитура, ваљда усљед одређених психолошких одбрамбених механизама, папагајски понавља на сав глас како смо најбољи и најљепши. Има она чувена сцена у „Сјећаш ли се Доли Бел?“ која се мало-мало понавља, кад Славко Штимац стално себи говори „свакога дана у сваком погледу све више напредујемо“, како би побјегао од свакодневног растућег и свепрожимајућег ужаса у којем је заробљен.
Та сцена јесте одраз нашег проклетства: ни данас ништа није другачије.
Јер, ми и даље „свакога дана у сваком погледу све више напредујемо“.
И толико смо узнапредовали да смо данас просто ужаснути колико смо напредни, па све некако мислимо да не би било лоше мало и да се уназадимо, чисто да не избаксузирамо.
Урош Симеуновић
