Зашто овај филм не би био ремек дјело? Разлог постоји, али ја не могу да га нађем.
Депресивна прича о животу "обичног народа". Гласачких животиња, које смјерно вуку јарам просперитета и високог стандарда. Чак и у Британији. Којој је толико добро, да јој не треба евро.
Обрађује три фамилије. Централна: Мајка Пени (касирка), њено двоје изразито дебеле дјеце (Рејчел и Рори) и муж Фил. Слабовољни таксиста.
У другој је муж такође таксиста, али боље зарађује од Фила. Жена је алкохоличарка у поомаклој фази. Не куха и не ради по кући. Кћерка јединица је згодна риба из комшилука, која се пали на идиота са ожиљком.
Трећа породица има само два члана. Дону и њену мајку Морин. Која их прехрањује пеглајући људима одјећу, и једина је позитивна тачка на овој карти.
До Роријевог инфаркта, све породице доживе ситуације у дјелокругу Центра за социјални рад. Онда Фил каже кад дођу из болнице: "Ми немамо много, али имамо једно друго. Уколико ме више не волиш, онда немамо ништа".
То је централно мјесто наде, у филму са непрестаном мишљу о смрти. Смислу човјековог живота у западноевропском предграђу.
(Редитељ: Мајк Леиг; Улоге: Тимоти Спал, Лезли Менвил, Елисон Гарланд)
