Таман помислите да је једино занимљиво гледати оружје, из периода када су се Французи борили за Индокину; а оно бане (заиста) неочекиван обрт.
Тихи Американац је младић, наумљен да старом енглеском новинару преузме локалну љепотицу. Главна зачкољица је страст око жене. Старца који више нема времена за поправни, и младића на чијој страни је сваки од моралних кодекса.
Новинар је ожењен, а жена му не да развод. Позивају га у Лондон, што одбија. Изврдава, лаже, понижава се, и прави приче за које прије није имао снаге. Вијатнамчица му је побјегла, и скрасила се у америчкој мисији.
Он открива да САД дају експлозив генералу Теју, који оптужујује комунисте за диверзије. Енглез се већ помирио са судбином, кад га у кафани дочека експлозија. Лутајући кроз дим, угледа наивног младишу. Крајње смркнуто и озбиљно издаје наредбе и виче. Дере се на вијетнамском као да му је матерњи…
У сред ватре, мртве дјеце, и урлајуће искрвављених; тихи Американац узима марамицу и брише крв са нових бијелих хлача. Сцена посебно упечатљива, у унутрашњој номенклатури филма. Није то никакав наивни докторчић, већ амерички шпијун. Да ли сада матори Енглез има и оправдање да га убије?
О томе одлучује Раде Шербеџија.
(Редитељ: Филип Нојс; Улоге: Мајкл Кејн, Брендан Фрејзер, Раде Шербеџија)
