Једна умјетничка сцена не може бити развијена, уколико нема развијену књижевну сцену. Ако немате ко да вам напише драму – онда немате позориште. Ако немате ко да вам напише сценарио – онда немате филм. То се код нас јасно и види, будући да је РС у сфери филмског стваралаштва способна наступити само у оквиру копродукција, односно финансирања филмске индустрије Србије.
Књижевна сцена даје највеће резултате у односу на улагање, она је темељ свакој умјетничкој и духовној дјелатности, али је ми у РС немамо, јер се у њу улажу никаква средства. Поготово у поређењу са издацима за филм, ликовну умјетност, и, особито, фестивалска дешавања.
За овакво стање нијесу криви старији носиоци књижевног живота, пошто они другачије механизме ни не познају; већ је гријех на младим писцима у РС, који су неспособни да се организују и удруже око минимума заједничког интереса, какав би вратио достојанство умјетничком изразу који користе.
Манифестације попут Сајма књиге су добре и потребне, али у ововременом контексту писане ријечи, скрећући пажњу на књижевност једном годишње и методима из прошлог вијека, користе унапређењу књижевности, колико и 8. март еманципацији жене…
…ову парафразу мене самог, нијесте били у прилици да одгледате на РТРС, у оквиру збирног извјештаја о Сајму књиге у јесен 2008. године. А поготово не у Дневнику. И ово је, као и толико пута до сада у мојим јавним иступима – исјечено. Нијесам спомињао политичке партије, имена било какве врсте; а опет је некоме засметало. Што рече један успјешан предузетник, уредник штампаних медија: То код тебe ти је као кад имаш човјека којег жена вара, и сви у граду то знају сем њега. Онда дођеш ти, и у повјерењу му кажеш. Послије он не мрзи ни жену, ни град; већ тебе што си му рекао. Дакле, нема сумње да то није учињено из недостатка простора, иако РТРС представља једини аудиовизуелни медиј, који у РС прати тзв. елтистичку културу. Kојем је то, у крајњу руку, буџетска обавеза.
Ипак, састав и карактер поменуте репортаже, односно понашање свих културних субјеката који се наслањају потенцијал државне принуде, за мене представља слање недвосмислене поруке новим нараштајима књижевних стваралаца: Кад већину дана будете проводили бунцајући у јарку, представљајући уклин и поспрд друштва, на који мајке дјеци уперују прстом, а кафански га докоњаци претварају у дворску будалу за једно пиће; онда сте прави писац и ваше ријечи заслужују да буду чувене.
Невоља је само, што ја на такву визију свијета не пристајем. Ако има још неко да се слаже самном, вријеме је да се престане са умиљавањем друштвеним полугама, које нам овакву поруку шаљу!
Карактеристика књижевне сцене у РС, осим непостојања, међусобно је непознавање, оговарање и подметање. Ово се посебно односи на Бању Луку, гдје из потпуне дезоријентисаности и скрајнутости, исфрустрирани литерарни појединац удара на своје саплеменике, трудећи се да себи избори неко измаштано мјесто у оквиру непостојеће ранг-листе стваралаца. Дирљиво трагикомично, тугаљивим бесједама уском кругу познаника.
Кад самог себе ухватите у оваквом преступу, онда вам падне у аманет неопходност једног самоокајања, у облику земљовида садашњег јада и бруке, прецизно оријентисаног путоказом како да се из таквог гноја изађе.
Ма шта доајени "грацке раје" причали, Бања Лука је прије рата била најобичнија касабетина, а највише у области културе и стваралаштва. Оно нешто српско између Сарајева и Загреба, таман толико велико, да га не можеш заобићи. Mеђустаницa за тезгарење. У републички централизованом једноумљу титоизма, настављеном на усташки геноцид са исходиштем у Јасеновцу, није било друштвених механизама да се Бања Лука избори за своју самобитност. Њу је требало искоријенити, заједно са колективним сјећањем на титулу престонице Врбаске бановине. Ко је имао шта да понуди у оквиру тадашњих критеријума за умјетничку ваљаност, тај је ишао у Сарајево, Загреб или Београд.
Ма шта доајени "грацке раје" причали, Бања Лука је прије рата била најобичнија касабетина, а највише у области културе и стваралаштва. Оно нешто српско између Сарајева и Загреба, таман толико велико, да га не можеш заобићи
Е, када је Бања Лука добила телевизију и виши ниво умјетнички релевантних институција, а посебно титулу административног сједишта и одлучивача о пореској расподјели, престала је потреба за овом врстом духовне миграције. Но, до стасавања новог нараштаја, они који су били шефови разгласа, уредници зидних новина, ситна пискарала и комуњарски апаратчици; аванзовали су на чела битних, моћних и одговорних институција. Са њихове личне тачке гледишта дошло је до револуционарног помака, док се, у стварности, положај Бање Луке на умјетничкој глобалној берзи, није помјерио са разине овце за шишање.
Како у Бањој Луци нијесу постојали механизми за стварање културноидеолошког кадра, попут Филозофског факултета, Академије умјетности, телевизијске станице, дискографске куће или филмске продукције; није било славних имена у СФРЈ-оквирима, а поготово у естрадној области. Већина глумаца, музичара и интелектуалаца, српског поријекла и пребивалишта у Сарајеву, издајнички је побјегла у Београд, остављајући свој народ на цједилу. У Бању Луку су стигли искључиво одјеци са Пала. Сада ти исти некадашњи апаратчици, који се до 1998. године нијесу могли изборити за статус престонице, зову те исте побјегуље да гостују за баснословне хонораре. Покушавајући тако лијечити своје братствојединствене комплексе ниже вриједности, а, заправо, онемогућавајући миропомазање и развој аутохтоних стваралаца из РС, на рачун самоуправно-социјалистичке југононосталгије из Београда. Истој додатно полтронишу, расипањем пара на продукте Загреба и Сарајева, чији ствараоци имају врло јавно изговорене ставове о потреби укидања РС.
У овој подјели улога, млади писци Републике Српске су најгоре прошли. Ево и пластичног примјера. На конкурсу Министарства просвјете и културе за суфинансирање издавачке дјелатности 2008. године – други рок (на сајту нема првог), комисија у саставу Душко Певуља (предсједник), Зорица Никитовић и Живко Малешевић (чланови), за издаваштво Српске додијељује читавих 35.000 КМ! Тријес'ипет ‘иљада марки! Ееее, мало ли је, мој бр'те..?
Истовремено, само за ликовну манифестацију СПА ПОРТ, у трајању од мјесец дана, влада РС издваја 80.000 КМ. Извјештај о сумама додијељеним за остале манифестације из области дизајна, ликовне и примјењене умјетности за годину 2008., такође нијесу доступне на званичној интернет страници надлежног органа. Иста је ствар и са конкурсом за позориште и филм; али ако се у обзир узме да ни поменута ликовна манифестација, а поготово пројекти као што је БЛИФФ, те додатни милиони марака издвојени за београдске филмове Турнеја и Свети Георгије убива аждаху, нијесу утефтерени у комисијски списак за 2008. годину, није тешко закључити чему служе писци. При рачунању на прсте, нама увијек западне средњи.
Свако ко ме једном срео у возу, зна да овим не нападам ликовне умјетнике. Штавише, као неко ко је у таквим дешавањима активно учествовао, ево их јавно хвалим, што су се изборили за какво-такво мјесто под сунцем
Свако ко ме једном срео у возу, зна да овим не нападам ликовне умјетнике. Штавише, као неко ко је у таквим дешавањима активно учествовао, ево их јавно хвалим, што су се изборили за какво-такво мјесто под сунцем. Да се разумијемо: 80.000 за СПА ПОРТ је мало, прије свега зато што распршивањем средстава мањег обима на многобројне завичајне пројекте, тешко да ће се моћи достићи да РС има један ликовни догађај регионалног карактера. Макар налик на некадашњи Јесењи салон. Ликовњаци су, постављајући се као платформа поратне млађе умјетности, уз посебан нагласак на удружења "Проток" и "РАЦЕ", оставили темељну задужбину за цјелокупну умјетничку сцену, шаљући сигнал да у БЛ постоји артистички квалитет на свјетском нивоу. Просто су, због друштвеног контекста једног молера, били најподеснији за поређење са књижевницима.
Оно гдје су по закону избиљежене цифре додијељене од државе (додуше не појединачно, већ свеукупно), јесу "књижевне манифестације" и "музичка дјелатност". При одлучивању за ово прво, Живка Малешевића је у горе наведеној екипи замијенила Сања Мацура, те су расподијелили средства за дешавања од којих нико није видио икаквог социокултуролошког ефекта, нити их је шира јавност примјетила више од просјечне рекламе за улошке. У то је утучено страховитих 93.500 КМ, док је "музичка дјелатност" добила тричавих 310.500 КМ! Ако се у обзир узме да у утрошку потоњих средстава постоји одредница Концертна пословница – Борис Режак, те да су "пројекти националних мањина" добили 70.000 КМ засебно, онда нам се јасно намеће да су творци овакве културне политике – гробари српске књижевности у РС.
По логици других колега, књижевна комисија је оно јада што је прописало министарство, требала додијељивати Анабели Басало, Исидори Бјелици или Весни Радусиновић; будући да се Режак бави високонепрофитабилним послом од непроцјењивог значаја за друштво, па му држава треба дотирати још коју хиљаду марака, кад већ рекламе за М:тел снима за ексере. Или то, или званично објавити да је српска књижевност угроженија од националних мањина. Нијесу урадили ни једно, ни друго.
Могуће је да су критеријуми комисије толико високи (што може лако бити), па да у РС једноставно није било довољно дјела вриједних финансирања. То је такође врло могуће, само је тешко разумјети у предметним околностима. Сваки познавалац књижевности који држи до себе, не би смио пристати да оцјењује јесу ли су дјела вриједна штампе, на основу "двије стручне рецензије". Ма колико да му биле племените накане, или хонорар за члана комисије. Да ли се ту оцјењује дјело, или рецензент?
У отвореном писму Антону Касиповићу од 01.08.2008., објављеном умјесто моје колумне у магазину Екстра, успоредио сам то с човјеком који се жени, вјерујући старом свату на ријеч да млада није ћопава. То сам му поновио и у емисији уживо на АТВ, али до сада нијесам чуо званичан одговор.
По логици других колега, књижевна комисија је оно јада што је прописало министарство, требала додијељивати Анабели Басало, Исидори Бјелици или Весни Радусиновић; будући да се Режак бави високонепрофитабилним послом од непроцјењивог значаја за друштво, па му држава треба дотирати још коју хиљаду марака, кад већ рекламе за М:тел снима за ексере
Све и да се те рецензије не стичу избором издавача, односно интересних група с којим су спајдашени чланови комисија, нећемо бити блесави па тврдити да код нас постоји некакво издаваштво? Намјештања и лобирања има, и биће га као и свугдје у свијету. То није страшно. Проблем је што су код нас умјетничка издања искључиво на милостињи државе, а тај зекат добијају вазда једни и исти издавачи, који нам до сада нијесу успјели одштампати макар једну регионалну књижевну фацу. Од те цркавице се неком млађахном пјеснику тиска 200 комада књиге, пријави се 500, а и онако издашан остатак у односу на материјални утрошак, улаже се у издржавање стилске формације под називом "не таласај". Тираж је довољан да га аутор подијели родбини и пријатељима, што дође као легитимација која оправдава његов друштвено неадаптиран статус.
То није добро ни за писца, ни за издавача, а понајмање за државу која паре даје. Будимо искрени и признајмо – домаћа белетристичка издања нико не купује. Нити зарезује. О извозу да и не причамо. То је једина и недвосмислена посљедица досадашње културне политике. Зато су веома су забавна средства, која по књизи додјељује министарство. Осим своје духовитости, реда величине 2.000 КМ, показују да су књижевна схватања нашег друштва на средњовијековном нивоу. Самим тим и носилаца књижевног живота, који се за бољи статус у оквиру заједнице не могу изборити. Указујући тиме или на неспособност, или потпуно одсуство свијести, да је овакво стање у језичкоумјетничким круговима проблем.
Давно је Гутемберг изумио покретна слова, да би писцу било довољно само да му одштампате књигу. Уколико је мртво слово на папиру достатно за стварање домаћих књижевних горостаса, онда то треба примјенити и на остатак умјетничке касте у РС.
Дакле мали (опет по њима) ти си сликар? Пошто је боја, платно, кистови? На ти галерија и 500 КМ, па направи изложбу… Камо писцима тв рекламе, билборди, видео-бимови? Да не помињемо медијску галантерију у виду интернет презентација, уличних банера, мајица, упаљача, летака, кишобрана; какве уз силну балонерију, рефлекторе, коктеле, закуску, хостесе, гостујуће кустосе и колеге умјетнике, те (штампани) каталог; има свака друга изложба у Бањој Луци?
Пут да се иступи из овог муља, није онај који води међугенерацијском или интермедијалном обрачуну. Још мање у рат са постојећим културним институцијама. Писци који сматрају да овакво стање у књижевном животу није добро, треба да се удруже и јединствено то кажу. Није неопходно ортачење по поетикама, него по нивоу достојанства које треба да има један писац. Не може простије.
Јако је битно да досадашњи носиоци схвате, како то не значи и аутоматски да ће њима бити лоше; нити се држава треба плашити да ће морати правити посебну собу, у којој на слави сједи млађарија. Врло је битно за све поре друштвеноумјетничког битка, да се млађи нараштаји укључе у традиционалне институте културног живота (нпр. Кочићев збор). Прихватајући их као своје, истима обезбјеђују сигурну и напредну будућност, а себи цјелисходност идентитета. То сваки зрео културни радник мора поздравити, те доживјети као лични успјех и сатисфакцију.
Јако је битно да досадашњи носиоци схвате, како то не значи и аутоматски да ће њима бити лоше; нити се држава треба плашити да ће морати правити посебну собу, у којој на слави сједи млађарија
Хитно треба престати са том рецензентском будалаштином, тј. кандидатуром од стране издавача. Дјела су оно што је важно! Нека је и само тих 35 хиљада које су ове године додијељене (а знамо да има, и мора бити више!), од тих новаца треба кардинално сузити број добитника, те начинити праву књижевно-издавачку награду, која је онда већ нешто конкретно. Али да иде лично у руке писцу! Он онда одлучује којој ће издавачкој кући држава уплатити 10 или 15 хиљада КМ, а то већ према томе какве му услове нуде.
У издавање домаће белетристике треба убацити мало конкуренције и провјетрити је свјежом крви. Но, писци су по дефиницији индивидуалисти и чудаци, што сваки облик смисленијег удруживања чини готово немогућим. Мене је лично срамота, јер већину својих исписника чак ни не познајем, а још грђе стојим са цјелисходним увидом у њихово дјело. Могу чисто примјетити да смо што се драмских писаца тиче никакви, танки са прозаистима, али сам више него поносан што имамо јако добрих лиричара. Први ја сам бјежао од саме титуле писца, не желећи да ме ико поистовјећује са таквим свијетом. Онда и није чудно, што је комуникација међу млађим ешелоном никаква. То не значи да таква треба и остати.
Наши су људи навикли на чаршијске механизме, упорно одбијајући да се модернизују и отворе. Свачији прецизнији иступ прво гледају са негативног становишта, покушавајући у њему наћи било шта увредљиво и неприхватљиво по њих саме. Стога се враћам на ријечи оног уредника, којима ме брижно савјетовао на почетку овог расказа. Потпуно свјестан наравоученија које из тога произилази, ипак одлучно потписујем ове редове. Ако и због чега жалим, а то је што драгоцијени простор овог часописа, порад потпуне примитивности и неслободе у медијима РС, нијесам могао искористити за неки трактат који задире у суштаство језичкоумјетничког дјела.
Нико други не би био кадар ово одштампати.
Дани(ј)ел Симић
Напомена:
Овај напис је предвиђен за објаву у књижевном часопису Путеви, који је требао изаћи у току 2009. године, али као и сваки књижевни часопис има изразитих проблема са достизањем тог циља. Тако је чланак дочекао још један Сајам књига, који је и био повод за горњи напис. Битно је нагласити да је у времену од приспјећа овог чланка у редакцију Путева (крајем 2008. године), Министарство просвјете и културе измијенило раније пропозиције Конкурса, поново уводећи оцјену на основу рукописа (али задржавајући и рецензију, и кандидатуру од стране издавача). Из Министарства су најавили израду "културне стратегије", која би требала бити усвојена у Народној скупштини РС до краја године, те је ово посљедњи сигнал књижевницима који желе нововијековне помаке у изразу који користе, да подигну ниво еснафске свијести и дају свој допринос општем културном напретку наше земље.
