Немојте да вам промакне дио уводне шпице: По књизи, Човјек који је био Петар Пан.
Метју Бери је позоришни писац, чији се живот представља са пуно филмских прелаза у надреалистичне маштарије. Већ да заборавимо како такве инфантилне занесењаке, посматрамо у животу једнако као и овдје нетолерантна околина. Осим, наравно, уколико нијесу богати и славни. А Берију се деси баш то.
Не спава у истом кревету са женом. Заинтересована је за друштвени углед, а он оивичен у свијет прича за дјецу. Природну стога средину налази другдје.
Четири дјечака и њихова мајка, постају му сурогат-породица. А он инстант-отац. Па чаршија почне преиспитивање мотива, зашто ожењени не избива од удовице? До настраности у стилу: зашто је Мајкл Џексон свој ранч (помињан на суду поводом оптужби за педофилију), назвао такође Недођија.
Један од дјечака се зове Петар. Што све претаче у објашњење, како је написан бестселер са почетка. Замолио га је да употријеби његово, за име свог лика. Што је породично-емотивни приступ позитивистичкој књижевној критици.
Ни Иполит Тен не би приљежније изнио детаље из пишчевог живота, тврдећи да су се баш они оцртали у дјелу.
(Редитељ: Марк Форстер; Улоге: Џони Деп, Кејт Винслет, Џули Кристи)
