Стварно, зашто? Од самог свог настанка, иако је њено постојање израз несумњиве и легитимне воље њених грађана, чини се да политичке елите у Српској имају извјестан страх од интеграција са свијетом који Српску окружује.
Заправо, треба бити искрен па признати да је Српска једним дијелом и била замишљена као извјестан резерват, оаза, која би била скривена и заштићена од остатка свијета и свих његових опасности и деформација које он, несумњиво, има.
Српски народ на овим просторима у прошлости је несумњиво био жртва најстрашнијих и најбруталнијих злочина, који ни до данашњег дана нису сви ни идентификовани, а камоли да је за њих неко одговарао. Заправо, 1991. година свакако јесте посљедица страха од понављања 1941. С те стране посматрано, уз један поприлично неславан крај једне друге интеграционе приче зване Југославија, природно је да су Срби на овим просторима имали подозрење према некаквим новим, њима сумњивим, интеграционим процесима. Стога, њихов је интерес у годинама рата 1992-1995 био да сачувају не само свој идентитет, животе и имовину, већ и да Републику Српску, оквир који је омогућавао такву заштиту, уреде на начин да она нема превише везе са својим окружењем (с изузетком Србије и Црне Горе), као нити са остатком свијета, поготово Западом. И то је разумљиво, будући да се Запад, а поготово САД као његова персонификација, није понашао посебно пријатељски ни према Српској, ни према Србима послије пада Берлинског зида.
Ипак, у политици се ствари не одвијају тако што поставите своје интересе и страхове пред друге, и кажете ми ћемо сад овако.
Политичка елита у Српској, односно српска елита уопште, није схватила глобалне политичко-економске процесе још од Берлинског конгреса. Наша елита је потезала само питање сопствених интереса, који су имали несумњиво покриће у бројним жртвама које је српски народ поднио за врије вјековне окупације од стране Отоманске империје. Али, ријеч је о томе да некада своје интересе, колико год они били легитимни, просто морате да ставите у корелацију и баланс са интересима других народа и држава, а поготово оних најмоћнијих. Јер, најмоћнији генеришу процесе који ће се одвијати деценијама и деценијама. Ако се не уклопите у такву шему-испадате из игре. Можете се онда љутити колико год желите због тога, можете се позивати на правду и морал-ништа вам неће помоћи и ви ћете бити поражени.
Постоји још један проблем: српска елита често се диференцирала и гложила око тога шта је боље по интересе неких других народа, а не српског. Срби, превасходно, у политичком смислу требају да воде рачуна о српским интересима, а не о америчким, њемачким, руским или енглеским. Двадесетседмомартовски пуч правите ако је то у најбољем интересу Срба, а не неког другог и(ли) трећег. Ако радите супротно-тиме најбоље показујете да сте недозрели, и да са вама велики и имају право да раде шта желе.
Политичка и знатан дио интелектуалне елите у Републици Српској и данас генеришу страхове од интеграцоних процеса који би могли да се десе Српкој. У најкраћем, ради се о томе (као што се и прије радило) да постоји бојазан да ће Српска изгубити свој дио суверенитета у таквим процесима. Такав страх би имао своје оправдање у случају да се интелектуална и политичка елита буне и подузимају нешто конкретно поводом чињенице да је данас суверенитет Српске и њених грађана највише окрњен тиме што су они потпуно економски девастирани и људски понижени. Такви људи једноставно нису и не могу бити у стању да чувају, афирмишу и развијају своје легитимне грађанске и националне интересе. Републику Српску данас више угрожавају празни џепови људи у њој, него било који чиновник из Брисела или Сарајева.
С друге стране, страх од интеграција свједочи и о једном комплексу ниже вриједности. Ако сте сигурни у себе, у своје способности, марљивост и интелигенцију, онда немате проблем са тим да идете у утакмицу са другима. Само се кукавице плаше изазова. Ми данас морамо да се суочимо са чињеницом да је економија прије пар стотина година учинила да су границе феудалних посједа постале преуске за капитал, који је заправо истински творац националних држава (уједињена Њемачка боља је за бизнис од само Баварске или Пруске, јер је мање царинских баријера и трговинских прописа). Економија стоји и иза САД, ЕУ, БРИК-а и свих других интересних творевина. Данас смо свједоци да је економија та која сваким даном кроз релевантне међународне институције и кроз мултилатералне споразуме омогућује идејама и капиталу да путују са што мање баријера кроз простор.
О том процесу се ради. Наравно, кроз њега сви покушавају да узму што је могуће више за себе. И Република Српска треба тако да се понаша. Била би глупост да се Срби у БиХ одричу Дрвара, Гламоча, Бихаћа, Мостара или било којег другог мјеста у БиХ-то су све мјеста у којима су Срби вијековима живјели, стварали и стицали имовину. Срби треба да покажу своју способност кроз економску активност, а економски и културни импулси треба да буду најоптималније средство реализације легитимних националних интереса Срба на простору бивше Југославије. У интегративним процесима Срби за себе треба да траже једино што гарантују и свима другима-неприкосновеност имовине, гаранцију свих људских права и поштовање релевантних и позитивних унутрашњих и спољних правних норми.
У том случају Република Српска и српски народ интегративним процесима могу само да добију. Ми коначно морамо да се ставимо у активну улогу и морамо да дефинишемо прецизно шта то тачно желимо, као и методологију реализације својих утврђених интереса. Вријеме је да неке старе проблеме претворимо у своје компаративне предности, а економски процеси ће у том контексту бити од пресудне важности.
Н.С.
