Како се реализују национални интереси у савременом добу? Какве су шансе једног релативно малог народа, који нема озбиљну војску и неке посебно значајне природне сировине?
Да ли морате, нужно, имати снажне „мишиће“ како би вас озбиљно схватали и како бисте били релевантни у савременим међународним односима?
Ајде да се послужимо примјером једне супер силе, за коју очекујете да свој утицај гради и одржава искључиво снагом просте силе. Заправо, Сједињене Државе данас све више прибјегавају и таквим методама, али оне данас и нису у онаквој експанзији у каквој су биле у другој половини двадесетог вијека. Шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, кад су се бориле против друге супер силе, Совјетског Савеза, Сједињене Државе брендирале су себе и постале су изазов и сан многих других људи и народа не због својих борбених авиона и бродова, него због нечег сасвим другог.
Како је то Америка остварила доминантан утицај у једној Европи, која има знатно дужу културну, политичку и економску традицију? Због чега то није успјело Совјетима или неком трећем? Шта су то Американци урадили?
1965.године Американци су инвестирали у Европу четири милијарде долара. За то вријеме то је била фасцинантна сума. Али, поглед у структуру и поријекло тих инвестиција заиста је импресиван и показује како то Амери раде. Од укупне суме, зајмови са европског тржишта капитала и кредити добијени директно у европским државама чинили су 55%. Буџетске субвенције влада европских земаља износиле су 35%. Нето трансфери долара америчког поријекла чинили су тек 10% од укупне цифре, што ће рећи да је 90% америчких инвестиција у Европи финансирано европским средствима. Наравно, то је било могуће захваљујући гаранцијама које пружају способности америчких управљача (менаџера) и њиховим методама рада, као и сјајном кредитном рејтингу домицијелних америчких компанија и њиховом пословном угледу у цијелом свијету. У ствари, Американци на самом мјесту на којем дођу да послују налазе новац који им је потребан да би почели са радом. Они са собом не доносе паре, него нешто друго, што је далеко битније.
Ствар је елементарног незнања помислити да су Европљани били одушевљени тим процесом, односно да су они драге воље препустили своју привреду и утицај Американцима. У Европи је тих година вођена оштра дебата о томе како се одупријети Американцима. Енглески премијер Харолд Вилсон у више наврата је изјавио како Европа мора сву своју енергију усмјерити на то да „спријечи америчке инвестиције да не завладају њеном привредом“. Француска је такође имала проблем са таквим тенденцијама, па је, сходно свом несталном и промјенљивом карактеру, час привлачила, час одбијала америчке инвестиције. Уопште, Европа је била свјесна да полако постаје америчка колонија, али није имала одговор на то. Европљани су били свјесни и горепоменуте чињенице да Американци не доносе у Европу своје паре, те с те стране ништа Европа не би изгубила уколико би донијела рестриктивне мјере према америчким инвеститорима. Али, изгубила би нешто друго, што би на крају дана значило да Европа постаје мјесто од трећеразредног глобалног значаја.
Наиме, Американци су са собом доносили знање.
Европа је могла без америчких долара и наоружања. Безбједност коју је гарантовала Америка исто тако је могао да пружи и Совјетски савез. Али, оно без чега Европа није могла био је амерички know-how. Американци су са собом доносили знање и праксу како се то знање користи. Без тог знања и америчке технологије Европа није могла да се развија. Американци су, једноставно, били најпаметнији и најпродуктивнији. Крајем шездесетих година, док су Европљани били фасцинирани багерима, Американци су се спремали да начине персоналне компјутере. Сједињене Државе су земља која је тих година убједљиво највише националног дохотка издвајала у образовање и нове технологије. Американци су говорили да је образовање најрентабилнија инвестиција, а Европљани су резигнирано констатовали „ми их плаћамо да нас они купе“.
Наравно, ствари се мјењају, али принцип остаје исти. Тајна успјеха азијских тигрова, напримјер, иста је и веома проста: знање. У својој књизи Емоционална интелигенција Дејвид Гоулман објашњава веома прецизно у чему су разлози опадања моћи Америке и због чега је она присиљена да се све више понаша силеџијски, што би јој могло осигурати судбину њеног великог конкурента из прошлог вијека-Совјетског савеза. Наиме, Американци су престали да уче тако жестоко. Све мање младих Американаца завршава факултете. Сједињене Државе постају све више принуђене да увозе квалификовану радну снагу. Дакле, Амери више не да не извозе паметњаковиће, него их увозе. Џабе им, стога, све бомбе, авиони и ракете које имају-бомбе и тенкови нису сачували ни Совјете, иако нимало нису оскудијевали истима. Нити једна велика земља није пропала јер јој је понестало метака, већ кад јој је досадило да учи и прилагођава се промјенама.
Гдје смо ми у цијелој тој причи? Ми вијековима живимо у илузији да ће нас квантитет, величина подићи на мјесто за које мислимо да нам припада, а оно је, јел`, највише. И стога мислимо да ће нам ратови и војске осигурати то мјесто. Историја нас просвјетитељски демантује, прво смо у миру губили што стекнемо у рату, а данас губимо и у рату и у миру. Просто, зато што не капирамо принцип. Просто, зато што не капирамо. А није да нисмо имали од кога да научимо да капирамо. И у питању нису били никакви странци. Имали смо Теслу, и од њега смо требали да учимо.
Једноставно, треба да научимо да учимо. Знање је то што гарантује просперитет, како појединца, тако и нације. Ширењем знања и стрпљивим радом развија се економија, а без експанзивне економије немогуће је остварити било који национални интерес. Стање наших технологија, количина памети и рада који улажемо најбоље објашњавају узроке националне регресије, а теоријама завјере склони су само губитници.
(Н.С)
