ЊУЈОРК – Од времена Ендија Ворхола (Andy Warhol) наовамо, са ликовима у распону од Лу Рида (Lou Reed), преко Дејвида Брна (David Byrne) и Соник Јут (Sonic Youth), па све до младих лавова оличених у саставима ЛЦД Саундсистем (LCD Soundsystem) и Енимал Колектив (Animal Collective), видимо да из њега не престају да долазе немирна дјеца која мијењају изглед поп пјесме.
У конкретном случају имамо једног дипломца престижног Јела (Yеаl) (који се тиме не дичи посебно, иако има добре оцјене). Дејв Лонгстреч (Dave Longstrech) је један од оних људи који су на вријеме схватили да се у школи учи само историја умјетности и техника која се користи, али не и сама умјетност.
Од 2005. живи у Њујорку, а у студентским данима је, што под својим, што под именом Дрти Проџекторс (Dirty Projectors), већ објавио низ издања на којима се играо са ло-фaj (lo-fi), хај-фaj (hi-fi) звуком, музиком Блек Флега (Black Flag), афричком музиком итд.
Албум Бити Орка (Bitte Orca) посједује лакоћу игре, и истовремено промовише Лонгстреча (Longstrech) у најталентованију ауторску фигуру савремене америчке рок сцене.
Утисак који Бити Орка оставља на слушаоца најједноставније се може описати кроз поређење са Битлсима, који су чувени Бијели албум саставили тако што је сваки члан бенда донио готове пјесме. И поред тога, уз низ уобичајених поступака (аранжмани, распоред и продукција), он дјелује као цјелина, настала у колоплету ауторских разлика.
Лонгстреч је ту ситуацију обрнуо – написао је све пјесме, али тако да свака од њих одговара различитим сензибилитетима чланова и чланица његовог бенда.
Љубав према хорском пјевању и вјера у сугестивну моћ људског гласа (коју смо претходно срели код Енимал Колектива) представља основну нит музике Дрти Проџекторса. Када је ријеч о детаљима, Бити Орка сваким новим слушањем показује нова, занимљива лица – фрик фолк и пост рок Темекула Санрајс (Temecula Sunrise), трикове Џимија Пејџа (Jimmy Page), риф и контрасти у Канибал Ресурс (Cannibal Pesource) и Д Бриџ (The Brige), Редиохед (Radiohead), савршени баладерски штимунг Ту Давс (Two Doves).
Два тренутка су посебно занимљива на Бити Орка почетак прве пјесме Канибал Ресурс показује самопоуздање које карактерише велике рок плоче из прошлости. Са друге стране, истински бисер представља излет у еренбију (R'N'B) Стилнес из д мув (Stillnes Is The Move) која људском топлином баца на кољена Тимбеланда (Timbaland) и текућу продукцију.
Нови албум Дрти Проџекторса је и један од најзанимљивијих гитарских издања ове године. Лонгстреч често из сведенености прелази у експлозију, и највише се ослања на стил Али Фарка Тоуреа (Ali Farka Toure). Гитарски аранжмани у Ту Давс и Ноу иненшн (No Inention) су маштовити и разиграни, али истовремено функционални и увек подређени цјелини, док је солажа на крају Јузефул чанбер (Useful Chanber) једноставно спектакуларна.
Бити Орка је много више од експеримента или постмодерне играрије иза које се крије некакав иронијски одмак. На њему су противрјечни детаљи тако убиједљиво срасли у цјелину (наслов албума треба да сугерише те бројне парадоксе и ексцентричности) да током његовог слушања заборављате на жанрове, суфиксе, префиксе и друге конструкције.
