Углавном се за дјецу која на настави не могу сједити мирно каже да су лоше сконцентрисана и да нису у стању пратити наставу. Међутим, истина је управо супротна.
Што дуже дијете сједи на једном мјесту, то не само да му концетрација више опада, него дијете постаје и нервозно. Научници из Њемачке су успијели доказати да дјеца која су “немирна” на настави могу болје размишлјати и дуже бити сконцентрисана, јер им константно помјерање омогућава боље дисање и употебу веће количине кисеоника.
Научници су своју тврдњу доказали тако што су истражили утицај на тијело када се особа покреће на страну, унапријед и уназад. У ту сврху су термографском камером мјерили прокрвављеност горњег дијела тијела “немирне” дјеце те су резултате упоредили са контролном групом дјеце која је на настави сједила мирно. Испоставило се да су унутрашњи органи, поготово предио врата, били знатно више прокрвављени код “немирне” дјеце.
Научници тврде да се сједењем на класичној школској столици тијело дјетета са временом опусти при чему рамена падају напријед и стомак и плућа се стисну. Због тога особа почиње дисати мање дубоко те мање кисеоника доспјева у крв. Тај мањак кисеоника у крви се убрзо одрази на прокрвављеност и самог мозга због чега дијете губи концетрацију.
Немирно понашање за клупом представља компензацију која дјеци омогућава бољи доток кисеоника и дужу концентрацију.
Након овог сазнања, и родитељи и наставници би требали боље размислити прије него што сљедећи пут затраже од дјетета да мирује на часу.
