Српска православна црква и њени вјерници данас обиљежавају два празника – Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетњског, који су иако представници двије различите епохе својим дјелима задужили православље.
Сматра се да је Јеванђеље по Луки, треће јеванђеље у Новом завјету, написао око 60. године.
У основе хришћанске проповиједи спадају "Јеванђеље по Луки" и "Дјела Светих апостола".
Свети Лука је један од првих проповједника хришћанства, савременик Исуса Христа и један од писаца Четворојеванђеља.
Према предању, Свети Лука је лично познавао Богородицу и три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе су њеном правом изгледу, а позната је "икона у икони" која представља Светог Луку и у перспективи икону Богородице коју светитељ осликава.
Сликарско дјело овог светитеља, родом из Антиохије, су и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа.
Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обиљежен као завјетни, већ је као "црно слово" сврстан у празнике од значаја за суштину цркве.
Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а вјерници га славе и као исцјелитеља и заштитника појединих заната.
Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за умјетност и конзервацију.
Свети Лука живот је окончао у 84. години када га, како је записао владика Николај Велимировић, "злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и објесише о маслину у граду Тиви".
Успомену на недавно канонизованог Светог Петра Цетињског, СПЦ данас слави као завјетни празник и "црвено слово" у календару.
Према запису владике Николаја, овај светитељ СПЦ је "цијели свој живот витешки посветио своме народу", борећи се да измири завађена племена и одбрани земљу од спољних непријатеља.
Оба посла успешно је обавио, а српска црква и народ посебно славе његову побједу над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Године 1784. постао је митрополит и господар Црне Горе, али је живот наставио у монашкој келији где се и упокојио 1830. године.
Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру.
