У разговору за „Политику” Ковачевић је рекао да је први пут када је дошао да гледа представу „Мрешћење шарана”, те 1984. године у позоришту било налик на мало комфорнију шупу, са сценом у облику амфитеатра и са столицама на којима није било баш пријатно сједити и да ништа није упућивало на лијепу будућност. Ипак, како каже ствари су се промијениле и он је већ 20 година директор и умјетнички руководилац куће. „Читам текстове, односно драме, и одлучујем се за постављање извесног комада на сцену ако комуницира с публиком, ако решава неке проблеме и ако има нешто у себи што је јако важно и актуелно. У 90 одсто случајева је наше опредељење да то буде домаћи текст, с нашим проблемима. Некада смо радили, када је то било модерно, стране комаде и ауторе, али данас осећам да је публика више заинтересована за сопствену судбину него за судбину неког америчког или британског човека”, истиче Ковачевић.
На питање новинара који су то наши проблеми и шта публика воли да види он је рекао да публика воли да препозна себе са свим проблемима. И што је препознатљивији тај човјек, глумац који га игра, та представа има већи успјех. Дакле, воли да види све, од свакодневних проблема који се догађају сваком човјеку: политичких, социјалних, економских, моралних, етичких… свих могућих. Што их је више, то је боље.
Коментаришући однос САНУ и друштва он је истакао да је бољи него на самим почецима. „Наравно, САНУ не може да буде коментатор дневнополитичких збивања и не сме то ни да буде. Он мора да се бави озбиљнијим темама и дуговечнијим проблемима. Не може да реагује, као што се очекује на пример, на штрајк таксиста. То није ни у домену историје и традиције ове куће, то је проблем градских служби, али мора да реагује на одумирање становништва, као што реагује. Мора да реагује на одлазак младих из земље, мора да реагује на све оно што је егзистенција и суштина једног народа”, нагласио је Ковачевић.
Он је додао да је шездесетих година прошлог вијека само за двије године отишло милион људи с простора бивше Југославије, а да сада одлазе не само из Србије, него из свих крајева бивше Југославије. Објашњавајући тај феномен он је рекао да је прича о одласку индивидуална ствар. „Навешћу пример из мог породичног искуства. Моји и син и кћерка завршили су најпрестижније школе у свету и обоје живе у Београду са својим породицама. И живеће у Београду, али имају искуства тог великог света. Имају дипломе које су значајне. Људи бирају свој пут. Када сам поменуо сина, који је завршио факултет у Сан Франциску у Калифорнији, он ми је рекао, будући да је то најбогатија држава у оквиру тих великих територија, да је тамо последњих година највећи прилив најзначајнијих људи из разних области управо из Немачке. Немци одлазе у Америку, а наши људи у Немачку…“
Фронтал
